Постоји легенда да од новчића који Римљани и њихови гости убацују у Фонтану ди Треви могу да се одржавају и она, и неколико њених посестрима у Вечном граду, а спомиње се сума од око три хиљаде евра дневно! Сасвим довољан разлог да се пажљивије погледа и у дно београдских фонтана.

Салва смеха била је одговор Дејана Тодоровића и Марка Стефановића, радника „Београдског водовода и канализације” који се свакодневно, и лети и зими, старају о четрдесетак престоничких фонтана, кад су дознали за тај мит. А затечени су усред фонтане коју са сизифовском упорнишћу већ 160 година називамо – Теразијска чесма.

– Да је реч о фонтани а не чесми, уверио се свако ко је икада покушао да се с ње напије воде – објаснио је Марко, па заронио у до тада невидљиви отвор шахта не престајући да се смеје.

Наставио је одоздо са веселим причама из њихове свакодневице, али је изненадио радозналце открићем да се испод те старе фонтане налази ново и пространо постројење са замршеном мрежом цеви, уз безброј манометара и вентила. За сналажење с њима потребни су и мајсторство, и искуство!

Дејан је све време прао базен водом под притиском који је стварала мала моторна пумпа. Тако се сазнаје да за чишћење старих фонтана користе искључиво воду, без додатака „хемије” која би могла да их оштети. То дуже траје, али је безбедније, а посао им је, како је објаснио, да те украсе града не само одржавају и чисте, већ и да их сачувају за будућност.

Док је причао, они новчићи су витлали уоколо у облачићима водене прашине... Ухватио је знатижељне погледе.

– Један наш колега је у шали рекао да би Београђани, ако заиста желе да нас награде за посао који обављамо, требало у фонтане да убацују нешто крупније ночанице – изјавио је тобож озбиљно, а онда праснуо у необуздани смех, па наставио: – Таман посла. Имамо преча посла. Те новчиће остављамо „нумизматичарима”, малим апашима који не презају да заврну ногавице и да загазе у фонтане, или смишљају маштовита помагала како би се домогли свог „плена”. А за оне крупније новчанице не би требало бринути, јер и туристи и наш свет радо их убацују у „фонтане жеља” овдашњих кафеџија.

Београд има 41 фонтану, а у ресору одељења градског водовода које се бави њиховим одржавањем је једна мање – ону испред Палате Србија, негдашњег СИВ-а, одржавају тамошњи „хаузмајстори”.

Тринаесторица их је: шест водовоџија, и исто толико електричара, са пословођом приде, а редован посао им је да у сезони, која траје од 1. априла до 15. новембра, свакога дана два пута обиђу сваку. Изван сезоне ради само фонтана „Славија”, па немају толико посла и надгледају их у једној смени... осим ако не открију неки квар или оштећење, јер догађају се и такви пехови кад мраз окује град. Присуство електричара у њиховом одељењу објаснили су једноставном чињеницом да све београдске фонтане имају и расвету, неке спољну, а неке и унутрашњу.

Највише пажње посвећују најстаријим фонтанама, али највише посла имају с оном у Миљаковачкој шуми. И ујесен, кад опало лишће из фонтана морају да ваде „мередовима” за риболов, па их весели Београђани редовно подбадају питањем – „Гризе ли, мајстори?”

– Иначе, наши суграђани су изузетно срдачни и добронамерни – каже Дејан озбиљно. – Ваљда тако исказују поштовање за посао који обављамо. Хвала им...

Одбили су извињавајући се да у оближњој кафаници наздраве с новим а досадним познаницима јер их чека следећа фонтана. А уз то, како рекоше, од кад раде у „Водоводу” пију само – „чесмовачу“!