четвртак, 22.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 07.09.2020. у 20:09 Марина Вулићевић
ИНТЕРВЈУ: ПРЕДРАГ ЛИЧИНА, писац и редитељ

Лакше ми је да пишем о депресивним и тешким темама кроз шалу

(Фото Иван Задро)

У новој књизи новела Предрага Личине „Бљузга у подне”, у издању београдске „Лагуне”, препознаје се рукопис овог прослављеног аутора филма „Последњи Србин у Хрватској”, који језиком дистопије проговара о нашој стварности. Док се читалац грохотом смеје сижеу у којем је највећи хрватски голман свих времена Лука Видовић, у ствари оперисана жена која је схватила да ће једино тако уновчити своју супермоћ предвиђања будућности од само три секунде, кроз хумор осталих се провлаче теме национализама нашег региона, уништења екологије од пребогате мањине, проблем лажних вести, својатања заједничког нам језика, дехуманизације кроз језива зомби бића...

Да ли вам, као аутору дистопија, од почетка ове године новог вируса, говоре да сте предвидели неке ствари? Због чега вам је близак овај жанр снажне симболике?

Имао сам ту срећу у несрећи да је „Последњи Србин у Хрватској” кренуо у емитoвање на ХБО-у и Синемаксу баш с првим данима короне. Током априла био је други најгледанији филм на ХБО-у Адрија, одмах иза „Краља лавова”. Не морам вам ни спомињати колико сам често био оптуживан и прогањан да сам намерно убацио вирус у свет, само зато да би филм био више гледан. Често сам се питао зашто волим дистопију, и на филму и у књижевности, али никада нисам пронашао неки конкретан одговор. Претпостављам да је реч о томе да је мени добро, док јунаци у „Дану Трифида” или у „Фаренхајту 451” морају прилично да се помуче да би преживели. Ваљда се и тешим кад сам несрећан и депресиван, јер видим колико је некима много, много горе.

Да ли се теме неких остварења из области фантастике и хорора константно остварују, нарочито оне које говоре о болестима и загађењима?

Део жанра научне фантастике лежи на теоретским претпоставкама напретка технологије у будућности. Један од првих жанровских филмова уопште био је „Пут на Месец” из 1902. године. Тада се ово дело чинило као „научна фантастика”, али само 67 година касније људи су заиста слетели на Месец. Код болештина и загађења будућност је чак и лакше предвидети у смислу да ће се брже остварити. Томе управо и сведочимо, срећом не на толико апокалиптичан начин као у филмовима и књигама – људи се још увек не претварају у зомбије и не убија их удисање свежег ваздуха, али никад се не зна! Ја сам спреман на све опције и надам се да ће ми искуство из апокалиптичних и дистопијских романа и филмова помоћи кад дођу такви дани.

За разлику на пример од „Слушкињине приче” или „Човека у високом дворцу”, који нам указују на историју и присутност тоталитаризма тако да се најежимо, драж ваших дистопија је и у урнебесном хумору и бриткој сатири. Зашто вам је важно да се смејете док мислите о важним темама наших друштава?

Претпостављам да је то јаче од мене. Једном сам покушао да напишем озбиљан филм. Главни јунаци су озбиљно разговарали о корупцији у њиховом граду, а онда је већ на другој страни пала атомска бомба на град и прича је кренула у потпуно другом правцу. Можда ми је лакше да пишем о депресивним и тешким темама кроз шалу и пошалицу. Тиме се заправо лечим од свакодневних неуништивих глупости. Покушавам тежак живот да претворим у лаган.

Критике за филм „Последњи Србин у Хрватској” биле су одличне. Какве су, међутим, биле „политичке” реакције јавности у „нашем региону”?

Регион га је прилично добро прихватио, управо из разлога јер су препознали свакодневне глупости приказане на другачији начин од неког уобичајеног стандарда. Најгоре реагују Хрватине и Србенде, јер није ред да се дира у светиње два најважнија народа на планети, мада већина најжешћих критичара филм није ни погледала.

Мислите ли да „они који су нам све ово урадили” и „и даље нам раде” схватају уметност, хумор и живот, или се само „праве”?

Мислим да не схватају ништа, јер нам све то раде случајно. У најбољој верзији они су програмирани роботи, односно играчка неког ултра богатог лика који с њима убија досаду.

Како настају „бљузге” у нашој стварности, а затим у вашој уметности прозе и филма?

Мени је истовремено и најлакше и најтеже на свету. Инспирација ми прилично лагано долази – довољно је само да отворите новине и прочитате неколико истинитих наслова. Међутим, ти наслови често знају да буду сатиричнији од било чега што би човек измислио, па ми је тада најтеже. Потребно је само присетити се невероватних авантура бивше хрватске председнице – сваки дан ево ње на интернетима или пева по забавама и којекаквим прославама, или вози трајект, или се у позоришту наклони публици заједно с балетским ансамблом. Па ти смисли нешто бизарније! Највише волим да се смејем на рачун наша два најмногобројнија народа којих заједно има као пола Пекинга, а уверени су да су најбитнији на свету. Увек кад Амери, Руси и Кинези договарају неке акције, прво се за мишљење питају Срби и Хрвати, па се тек онда доносе одлуке.

У приповеци која пародира Хандкеов „Голманов страх од пенала” највећи хрватски голман Лука Видовић у ствари је оперисана жена, што највише порази документаристу који о њему снима филм. Колики проблем са стварношћу и лажним вестима, поред новинара, данас имају и документаристи, који желе да стварају аутентичне, стварне, приче?

Баш сам о томе говорио кад сам констатовао да ми је тешко, јер је више тешко разликовати сатиру од стварности и лаж од истине. Како иду дани, тако је стварност све бизарнија, међутим невероватна је чињеница колико се човек лако привикне на то. Ево, ја сам се потпуно привикао да гледам на телевизору фудбалске утакмице без публике. Кад се публика врати на стадионе, вероватно ћу се исто тако брзо привикнути и на њих. Колико смо се сви већ навикли на ову болештину мислим да не треба ни спомињати.

Неке од ваших приповедака могу да подсете на вицеве о војнику који после питања о томе шта се ново дешава у старом крају, добија одговор да нема ничег новог, и уз „али”, и пола сата низања трагичних ствари, сазнаје да се све у ствари распало. Од чега полазите када смишљате приче неочекиваних и апсурдних исхода, да ли од неких вицева, слика, животних ситуација?

Већином полазим од реалних животних ситуација у које онда убацујем научну фантастику и хорор, али – увек постоји то „али” – онда жанровске елементе провлачим кроз сатиру, за коју ми инспирације не недостаје. Океј, признајем, мало ми ипак недостаје откада Колинда више није председница. Али, вратиће се она снажнија и смешнија него икад!

Хоће ли од „Бљузге” настати филм, омнибус?

Некако сумњам у то. Пишем те новеле управо зато што не могу да их снимим, јер су продукцијски захтевне за наше скромне кинематографије. Дивно је како кад пишеш можеш главног јунака бесплатно да пошаљеш у Лондон или на Тахити, можеш „снимати” под морем колико год желиш, или се возити у летећем аутомобилу.

На чему сада радите, који је ваш „нови пројекат”?

Припремам играни филм, спин-оф претходног филма који се зове „Хрвојка Хорват у вртлогу тоталне перспективе”. То је прича о суперхероини која има моћ путовања кроз време и покушава да се из 2061. године телепортује у прошлост како би спасила Хрватску од окупације ванземаљаца. Филм ће бити снимљен у боји!

Коментари0
a4e9a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља