Много, много времена сам провео у Београду, пуних 14 година овде сам био подстанар, укључујући и студентске дане. Заправо, познајем сваки део Београда, чак мислим да сам на свим локацијама био његов житељ, прича за „Политику” хрватски редитељ Златко Свибен који на великој сцени Народног позоришта у Београду потписује представу „Васа Железнова Максима Горког и други”.
Премијера се очекује сутра од 19.30 часова. Основу комада чини друга верзија „Васе Железнове” Максима Горког из 1935. године, а адаптација садржи и драматизоване делове из његовог романа „Дело Артамонових”, призоре и нека лица из прве верзије „Васе Железнове” (Мати) из 1910. године, међуигру и лица из „Песме о Соколу” и епилог, такође, према роману Горког „Фома Гордејев”.
Прва проба актуелне представе одржана је 6. фебруара у националном театру, премијера „Васе Железнове...” била је заказана за прву половину априла, па отказанa до даљњег услед погоршаног епидемиолошког стања због вируса корона...
– Драго ми је да поново радим у Београду. Многи људи ме препознају, многих се и сам сетим. Лепо је када вам нешто траје у сећању толико година. Долазио сам у Београду и у време инфлације, рата, када се могло до вас доћи само преко Мађарске, сада је слика сасвим другачиjа – каже Златко Свибен са којим смо разговарали још почетком марта, али су новонастале околности одлагале објављивање интервјуа јер се донедавно, због ковида 19, није ни знало да ли ће и када бити премијера „Васе Железнове”.
Није да није учествовао у избору „Васе Железнове” за свој нови сусрет са београдском публиком, открива Свибен. Идеја се, каже, наметнула спонтано будући да је радио мало другачију варијанту „Васе Железнове” 2005. године у ХНК- у Загребу.
– Горки се у овом делу углавном бави распадом породице, а и женама у категорији пуно већој него што је то тада било. Судбина Васе Железнове није се до данашњих дана много променила. И данас је, као и тада, проблем жена другачији у Русији, него код Енглеза, Немаца. Васа Железнова је и сада иста, јер се иде ка томе да породице све мање има. Наша јунакиња је покушала да је очува наследством, она има фирму и све је хтела да остави унуку. Дакле, она се бори за то да све што ради неко из породице и наследи – прича Свибен кога памтимо и по констатацији да позориште, па било и комерцијално, не може угађати, оно је увек и покушај промене постојећег те је у својој бити управо субверзивно.
– Позориште мора бити категорија више од документарне стварности, од овога што ради телевизија – констатује Свибен, који је, каже, и београдску Васу Железнову покушао сценски да направи необичнијом.
То је данас, такође тврди наш саговорник, тешко реализовати, а проблем који имамо јесте : велики ансамбл.
– Много људи снима разне филмове и серије, узимају хонораре за снимања па онда не долазе на пробе, иако су запослени у позориштима. Бар десетак глумаца са којима сам мислио да ћу радити, конкретно ову представу, нису се одазвали позиву. Нема правила, овде не постоји неки закон као, рецимо, на западу или у Русији по коме глумац не може отићи на снимање и напустити пробу. Принцип је у том случају јасан: или ћеш добити опомену, или мању плату. Али овде још не постоји таква регулатива. У Хрватској је слично, можда је мало строже у смислу да глумац мора да добије писмено одобрење да одсуствује са проба – додаје Свибен.
Са посебним пијететом Златко Свибен нам је причао и о дружењима са Предрагом Ејдусом, колегом још из студентских дана који му и веома недостаје. Пеца је , тврди, имао визију глуме. Потенцијал, подвлачи, долази са свешћу, а о томе докле се стигло на тој лествици вели:
– Како ко. Рецимо, многи људи понуђени задатак само одраде, други хоће да размишљају. У глуми није поента да се само одигра лик, врло тешко је, рецимо, остварити партнерство, а можете га добити управо у покрету као рецимо балетски играчи. Они морају да буду заједно и на пробама и зато имају сваки дан пробе. Наши глумци дођу, не дођу, закасне, сутра се одјаве, прекосутра су болесни. У таквој атмосфери је тешко постићи свест ансамбла да ја морам бити ту присутан. Мени се чини да је неопходна свест као у спорту где имате људе који морају заједно да раде и тренера који их само усмерава. Позориште није индивидуална уметност, једини индивидуалци су ликовњаци. Треба имати свест и веру да ће из тог уметничког чина нешто позитивно да се направи, напомиње наш саговорник.
У ауторској екипи представе „Васа Железнова Максима Горког и други” су Славенка Миловановић (драматуршкиња), Миодраг Табачки (сценограф), Ирена Драговић и Ана Крстајић (композиторке), Катарина Грчић (костимографкиња), Љиљана Мркић Поповић (сценски говор), Соња Вукићевић (сценски покрет) и Светлана Волиц (видео-пројекције).
У глумачкој екипи су: Љиљана Благојевић, Петар Божовић, Рада Ђуричин, Небојша Kундачина, Гојко Балетић, Радован Миљанић, Бојана Стефановић, Бранислав Томашевић, Зорана Бећић, Бојана Бамбић, Сузана Лукић, Иван Ђорђевић, Вања Милачић, Немања Стаматовић, Богдан Богдановић...
