четвртак, 24.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 14.09.2020. у 18:00 Небојша Катић

„Интернационала” 21. века: сужње и даље мори глад

Једини стварни, велики сукоб јесте онај између малог броја оних који имају и армије оних који немају. Све друго је само шмира и социјална обмана, која не може трајати у бескрај и која пре или касније може измаћи контроли

Док у државама западног света социјалне разлике и неједнакости деценијама расту, док пандемијска економска политика те разлике додатно продубљује, социјални бунт је, чини се, потпуно умртвљен. (Покрет „Жутих прслука” у Француској је изузетак, али као да и он полако губи енергију.) Технологија анестезирања је импресивна и за сада је изузетно успешна. Та врста инжењеринга је највидљивија у САД и везана је за пројекат под називом „Црни животу су важни”. Иако су тренутна сукобљавања у САД део предизборне кампање, логика и технологија сукоба превазилазе непосредне политичке потребе тренутка.

Да је реч о пројекту, види се кроз моћну кампању подршке коју тзв. либерални медији дају том покрету, сада већ радикализованом до бесмисла. На другој страни политичког спектра, десни медији такође подстичу конзервативнији део америчког јавног мњења на конфронтацију са покретом БЛМ (енглески акроним за покрет „Црни животи су важни”).

У контексту растућих социјалних и економских неједнакости, сваки сукоб, ма како радикалан био, користан је и добиће подршку центара моћи. Једини услов је да сукоб нема класну димензију, да није уперен против оних који су на врху пирамиде моћи и да не доводи у питање политичко и економско устројство система.

Није случајно да социјални протести, попут протеста „Жутих прслука”, имају много мање публицитета од политичких протеста у Хонгконгу. Није случајно ни да за жестоке социјалне сукобе у Чилеу (у којима је било и мртвих) готово да нико није чуо, док за политичке сукобе у Венецуели знају сви. Важно је да се социјалне побуне, тамо где се појаве, сакрију и маргинализују како се инфекција не би ширила

У том квазиреволуционарном амбијенту „сви сужњи које мори глад” сукобљаваће се међусобно, доживљавајући једни друге као кривце за тешку ситуацију у којој живе. Реч је о рату свих против свих – на дну социјалне пирамиде. Увек ће ту бити и честитих ентузијаста који не разумеју логику игре и који верују како клечањем и извикивањем парола служе хуманом циљу. Та неартикулисана бука и повремена театралност неће променити ништа. Рушење историјских споменика или обијање и пљачкање радњи неће ни за јоту поправити позицију црне популације, већ ће само продубити јаз између „белих” и „црних”. Уместо да се радикализује класна борба, додатно се заоштравају расни конфликти, а друштво се непрекидно држи у таквој врсти креиране тензије.

Неспоран је атавистички расизам америчког друштва. Неспорна је бруталност америчке полиције. Неспорно је, мада заборављено, да је и правосудни систем дискриминаторан према своји „небелим” грађанима. Још мање је спорно да тужни положај великог дела црначке популације има корене у дубокој прошлости и да се тај положај споро мења. Црни део популације може добити истинску шансу само када се послушно интегрише у естаблишмент, када се одрекне „својих”, и када покаже, попут бившег председника Обаме, да је изнутра сасвим „бео”.

Фундаментални проблем америчког друштва одавно није у вези само с положајем једне расне групе, већ пре свега с положајем огромног броја сиромашних грађана Америке, без обзира на њихову боју коже. (Исто важи и за остале делове света где се класни сукоби неутралишу и трансформишу у бесмислене сукобе некакве друге врсте.)

Као и увек, кључну улогу имају најутицајнији медији, кроз чије очи гледамо свет и који сликају стварност по мери интереса оних који их плаћају. Није случајно да социјални протести, попут протеста „Жутих прслука”, имају много мање публицитета од политичких протеста у Хонгконгу. Није случајно ни да за жестоке социјалне сукобе у Чилеу (у којима је било и мртвих) готово да нико није чуо, док за политичке сукобе у Венецуели знају сви. Важно је да се социјалне побуне, тамо где се појаве, сакрију и маргинализују како се инфекција не би ширила.

Како би се социјалне тензије контролисале, кључно је да незадовољство не добије политичку артикулацију, која је данас могућа само кроз парламентарне партије. Социјално незадовољство нема ко да каналише (бар не смислено и конструктивно), будући да су све истински леве партије или уништене или трансформисане у гротескне карикатуре. Ангажман нове левице своди се пре свега на родну политику и на екологију. Те партије имају функцију да блокирају политички простор и да не допусте стварање странака с јасним социјалним програмом и политичким профилом.

Некоме ко је алергичан на кованицу „класни сукоб” свакако ће засметати тај демодирани марксистички рецидив који се провлачи кроз текст. То неће променити чињеницу да сви фундаментални конфликти проистичу из сиромаштва и беде. Једини стварни, велики сукоб јесте онај између малог броја оних који имају и армије оних који немају. Све друго је само шмира и социјална обмана, која не може трајати у бескрај и која пре или касније може измаћи контроли. „Интернационала” је данас актуелна исто колико је била и крајем 19. века.

кономиста

https://nkatic.wordpress.com/

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари13
75309
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Цивилизацијска девијација
Уводећи потрошачку логику, епоха капиталистичког глобализма је данас економију, политику, културу, уметност, морал и природу бацила на муке због велике цивилизацијске девијације.
Dijalektika
Антикапитализам не може инсистирати само на борби за укидање експлоатације, јер је капитализам данас глобализован (обликује цели свет и свакодневни живот – од нашег доручка до састава атмосфере). Обим политичког деловања против капитализма данас мора бити знатно шири. Поред борбе за ослобођење од експлоатације политичко деловање мора обухватири и глобалне еколошке проблеме (нпр. климатске промене).
Раде Ковачевић
Уважени колумниста је подсетио на већ неколико деценија скрајнуту чињеницу: људско друштво је класно антагонистичко друштво.Чињеница да је мала група људи на планети Земљи, њих око 10%, приграбила преко 90% укупних расположивих ресурса изгледа невероватно, али још је невероватније то да се садашње становништво планете према тој чињеници држи помирљиво!?Не ради се само о успешној капиталистичкој пропаганди, већ и о томе да социјализам до сада није дао уверљиву економску алтернативу капитализму!
Dijalektika
@Раде Ковачевић. Логику профита капитализма није могуће ослободити од деструктивности. Социјализам није само оно што је био, већ и оно што може да буде. Потенцијали досадашњег социјализма не могу се мерити само према ономе што је било реално, јер нису остварене све могућности које је отворила социјална револуција.
Svilar Milorad
Ni socijalizam ni kapitalizam, vec kombinacija na kineski nacin: svako da moze da se bavi privrednom delatnoscu, pa i darzava, a sama drzava da bude briga oranizacije tipa KP Kine. Svetska drzava je contradictio in adiecto. Isto sto i odumrla drzava ili kraj istorije.
Раде Ковачевић
Систем који је заснован на експлоатацији људи и на великим социјалним неједнакостима није прихватљив и самим тим је пролазан иако процес његовог превазилажења може дуго да трајe.Капитализам није вечан систем,јер није без непомирљивих класних противуречности, упркос жестокој пропаганди која га идеолошки овековечује проглашавајући га (једино) усклађеним са (себичном) људском природом.Међутим, не може се знати шта је једна појава док се потпуно не развије, па тако ни шта је истинска људска природа!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља