Оно што се прошле године у ово време чинило незамисливим, већ шест месеци, откако је проглашена пандемија вируса корона, постало је наша свакодневица: ограничено кретање, смањени контакти с другим људима, рад од куће, ношење маски, изостанак већих окупљања и културних манифестација, одлагање прослава, путовања, страх да ћемо ми или нама блиски бити заражени.

Да ли су људи успели да се прилагоде овој „новој стварности” како би мање-више нормално функционисали, по коју цену и шта је с онима који не могу или одбијају да се уклопе, питамо проф. др Гордану Дедић, неуропсихијатра и психотерапеута из Клинике за психијатрију ВМА.

– Суочавање с непознатим и невидљивим, притом опасним непријатељем, код људи је створило страх да се не заразе, не заврше у карантину или у импровизованој ковид болници. То је утицало на појаву психичких сметњи, које су биле много израженије уколико је особа имала симптоме ковида 19, чак и благе, због могућности да они постану веома озбиљни, чак и смртоносни. Амерички психолози упозоравају да се у наредном периоду не искључује и клиничка слика посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП), посебно код здравствених радника који су радили у ковид болницама – указује наша саговорница.

Планови „од данас до сутра”

Живот у сталној неизвесности, у којој нема правог планирања већ се све уклапа у модел „од данас до сутра”, у зависности од развоја актуелне епидемиолошке ситуације, подсећа на живот у ратним условима. С обзиром на то да је много истраживања рађено о том периоду, да ли нам нека ратна искуства могу помоћи да очувамо снагу духа, морал и психичко здравље?

– Оно што до сада није било познато у литератури то је да пандемија короне укључује истовремено присуство три трауме: трауму катастрофе огромних размера, искуство трауме боравка у карантину (изолација) и трауме услед деловања актуелних стресора у виду застрашујућих информација с визуелних медија. Колективни напор у тој борби назван је кључним тренутком 21. века или „светским ратом” наше генерације – примећује докторка.

Постоји овде још једна паралела с ратом: овакве ситуације су прилика да људи покажу оно најбоље, али и оно најгоре у себи.

– Губитак уобичајене дневне рутине и боравак код куће цео дан су додатни стрес, и то је узроковало код многих појаву неких лоших навика које су нанеле штету њиховом психичком и соматском здрављу: нередовна исхрана или прекомерно једење (висококалоричне) хране током целог дана, појачано пијење алкохола, престанак физичке активности, занемаривање узимања лекова – каже др Дедић.

Наравно, додаје, има и оних који су искористили новонасталу ситуацију за дружење с децом или супружником, за заједничке активности у кући, за интернет комуникацију с пријатељима, што их је у датој ситуацији могло још више зближити. За такве је уведен појам такозваног постпандемијског менталитета. То је особа која се у изолацији прилагодила ситуацији на најбољи могући начин према својим способностима, али да је притом имала реална очекивања од себе, одговорност према себи, у потпуно новој ситуацији успешно се борила и савлађивала стресоре, бринула за своје ментално и физичко здравље, осећала се продуктивном и срећном.

Криза поверења

Ипак, многе личне, породичне и друштвене вредности су пољуљане у овим условима, а највише, изгледа, поверење у људе који нас окружују (у свакоме видимо потенцијалног преносиоца заразе), у државне институције и власт. Научници и лекари тврде час једно, час друго, суочавамо се са сензационализмом у медијима. Како да се носимо са свим овим?

– У овим околностима дезинформације могу довести до ненамерних последица, посебно када је реч о поверењу јавности у научнике или научну заједницу. Савет је да се људи ослањају само на ауторитативне изворе, препоручује се временско ограничење читања информација о ковиду 19 на интернету – одговара наша саговорница.

Прилагођавање „новом нормалном”

У почетку пандемије крилатица „сви смо у томе” олакшала је тескобу и страх, ублажила панику, и сваки појединац, иако уплашен и збуњен, осећао се као „део света”. Али сад се то изменило. Има земаља у којима такорећи нема ковида, где се живи нормално, и оних које су и даље изоловане. Каква осећања то сад изазива? Завист, јачање подела, несмотреност, решеност да се и тамо где још има опасности људи праве као да је све у реду?

– Иако је проблем пандемије ковида 19 и даље остао глобалан, стиче се утисак да се у неким државама, као што су рецимо Шведска или Нови Зеланд, живи нормално, што је постало скоро незамисливо за милионе људи у другим земљама где се вирус шири. У Шведској раде продавнице, ресторани, барови, паркови и основне школе, али за ту земљу је карактеристично да се ослања на људе који следе смернице без присиле: променили су неке навике, али не драстично и начин живота. Истина је да они само живе „нормалније” од становника већине осталих земаља, те нема разлога да им превише завидимо све док траје пандемија – сматра др Дедић.

Живот се променио. И док се понешто полако враћа на старо, доста тога ће остати бар још неко време, док пандемија не ишчезне заувек. Практичне препоруке су постале део свакодневице, попут ношења маски у јавном превозу, у продавницама и другим затвореним просторима, поштовање физичке дистанце, чешће и темељитије прање руку.

Људи се морају навићи на „ново нормално”. То је цена коју плаћају за очување здравља и живота, каже наша саговорница.

Друштвене мреже, ипак, помогле

– У недостатку вакцине, мере физичког дистанцирања су један од главних начина за смањење преноса вируса. Забрана да се рукује, грли и буде близу других за човека је неприродна и нова. Показало се да је комуникација преко друштвених мрежа ипак успела да надомести тај недостатак, чак можда учинила социјални живот богатијим у смислу чешћих контаката – сматра др Дедић.