уторак, 22.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 11.09.2020. у 09:17 Марина Вулићевић

Одлазак Роналда Харвуда

Његов најпознатији комад је „Гардеробер”, код нас су га овековечили Љуба Тадић и Петар Краљ, а српској премијери комада присуствовао је и сам Харвуд, 1994. године, у Југословенском драмском позоришту, на позив Јована Ћирилова
Роналд Харвуд (Фото Бета/АП)

Сер Роналд Харвуд (9. новембар 1934 – 8. септембар 2020), драмски писац и сценариста, чувени аутор „Гардеробера” и сценарија за филм „Пијаниста”, награђеног „Оскаром”, преминуо је природном смрћу, у 86. години, у свом дому у Сасексу, пише британски „Гардијан”.

Рођен је у Јужној Африци, као Роналд Хорвиц, а у Велику Британију преселио се 1950. године, како би уписао Краљевску академију драмских уметности и постао глумац – Роналд Харвуд. Међутим, десет година касније, определио се за писање.

Аутор је више од десет књига, двадесетак успешних драма, међу којима су и „Квартет”, „Мајстор”, „Шта остане од лавова”..., близу 16 сценарија за филмове, међу којима су: „Ронилачко звоно и лептир”, „Бити Јулија”, „Браунингова верзија”, „Оливер Твист”, „Љубав у доба колере” ...

Али убедљиво је најпознатији његов комад „Гардеробер” о старом глумцу, шекспировског кова, о наличју позоришта у време Другог светског рата. Заснован је на ауторовом искуству са глумцем сер Доналдом Волфитом, чији је лични гардеробер био као млади глумац и члан „Шекспирове компаније”. Први пут је комад постављен на сцену 1980, а три године касније од њега је настао успешан филм, са Албертом Финијем и Томом Кортнијем у главним улогама. Харвуд је био номинован за Оскара као сценариста овог филма. Према његовим речима, никада му није била јасна популарност ове драме. Код нас су је овековечила наша два великана Љуба Тадић и Петар Краљ, а српској премијери комада присуствовао је и сам Харвуд, 1994. године, у Југословенском драмском позоришту, на позив Јована Ћирилова.

„Био је то мој први велики успех, волим га и веома сам поносан на њега, али збуњен сам његовом популарношћу. Поносан сам односима и емоцијом унутар текста, али то није церебрални комад, реч је о срцу, и то ми се свиђа”, говорио је сер Роналд Харвуд.

Његове велике теме су фасцинација театром и сценским уметницима, али и период нацизма и антисемитизма, посебно личности које су се у то доба определиле за колаборацију са нацистима и које су због тога трпеле велики притисак, стварајући сопствену верзију отпора, заваравања и компромиса.

У српском издању књиге „Историја позоришта, цео свет је позорница” ( коју је код нас објавио „Клио”), као додатку истоимене телевизијске серије, Харвуд је написао посебан увод о како је казао изванредној позоришној традицији у Србији:

„Уопште не сумњам да је, иако је прво стално позориште било основано у Новом Саду тек 1861, чему је уследило оснивање београдског, седам година касније, свакако постојала јака струја позоришних активности која је довела до њиховог оснивања. Исто тако не сумњам да је инспирација тим активностима била иста она која је покретала, на пример, британску и француску драму, а то су тајанствени верски обреди древне Грчке, римске комедије и многе друге драмске манифестације, које обрађује ова књига”, написао је Харвуд.

Још је те 1998. године, када је код нас књига изашла, уочио превласт популарне културе, телевизије и филма, у односу на театар, и због тога је наглашавао колико је позориште потребно друштву. А о серији, која је требало да обухвати историју драме од Атине, у петом веку пре нове ере, све до данашњих дана, и да сажме три позоришне године у један телевизијски минут, рекао је да је подстакнута лудилом од љубави према теми, које само театарски ентузијазам може да пробуди.

„Редитељи и глумци стварају пејзаж драмског писца, а публика је позвана да га с њима подели. Текући ставови и идеје неизбежно ће обојити тај предео, и у том је смислу драма ванвременска. Ако живи, она живи у садашњости, не у прошлости. Оно што је важно у позоришту јесте пулс живота, имагинативни набој који се може створити када се глумци и публика споје (...) Сходно томе, желим јасно да кажем да нисам заинтересован за драму као литературу. Драме живе и дишу у позоришту: једино ако више не могу да се изнова стварају тамо, оне треба да постану власништво учених људи и књижевних критичара. То је тема серије, а и ове књиге”, прецизирао је Харвуд.

Био је председник Енглеског ПЕН центра од 1989. до 1993. године. Као председник Међународног ПЕН центра, у страшно време за Југославију и Србију, од 1993. до 1997. године, залагао се за слободу говора, подржавао је своје колеге писце нашег региона, а примљен је за иностраног члана Одељења језика и књижевности САНУ. Председавао је британском краљевском књижевном друштву, а међу осталим литерарним признањима био је и витез реда Британске империје, као и почасни доктор више универзитета.

Коментари0
c97a0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља