уторак, 24.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 11.09.2020. у 20:13 Предраг Рудовић
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Шеснаестогодишње келијање мојих подвига и посрнућа

Ових дана, када су сви изоловани, свима по нешто фали. Некоме шетње, некоме кокаин, некоме курве, некоме кафана, некоме црква, некоме пријатељи, а мене и даље моје Заграђе брани од сваке пропасти. Мени је изгледа све потаман.
(Фотографије Пиксабеј)

Шеснаест пуних, и креће седамнаеста. Данас је некоме рођендан. Седамнаести! Некој младој омладинки која се родила на дан када сам ја по први пут летео авионом. Летео, летео и слетео на О Хару.

Срећна ми годишњица!

Шта прво, кафа или молитва? Па прво лонче на шпорет, па онда молитва, прекратка за опроштај и спасење, још краћа за све оно што ми је на души, али довољно дуга да се замислим и нађем у њој зрнце утехе.

Да ми поглед са иконе да до знања да ће све бити у реду, да је све ово само део Његовог плана за мене. Да се се присетим свих оних ситуација у којима сам могао и требао да будем готов, а нисам. Можда као ономад када сам као млад емигрант пољубио Ени а после пар дана посетио је у болници у којој се борила са мононуклеозом, званом још и болест пољупца, и од које ме је, дубоко верујем у то, једино молитва спасила.

Е онда кафа, седање за импровизовани шанк у стану, листање новина и Јутјуба.

Деведесетих сам се надао времену када ће се председници и премијери обраћати народу пар пута годишње и када половина становништва уопште неће знати ко је на власти. Када ће теме за дебате бити глобално загревање, досадна питања о стопи привредног раста, скраћивање радног времена...

Сањао сам неко демократско друштво у коме је бављење политиком досадно као у земљама Западне Европе. Али у новинским ступцима није тако.

Србијо међу њивама, међу шљивама, међу будалама, чак и таква ми недостајеш.

На Јутјубу демонски поглед свештеника са једног канала који прети апокалипсом, одмах иза њега још неурачунљивији поглед другог који подсећа на план светских моћника о златној милијарди. Даље се нижу Мирољубова пророчанства, најновија откровења по Лучићу и Милицини хвалоспеви о братској руској љубави...

Тешо, брате дај бар неког нормалног. Ако нормалних има.

Требали су ми неких мањи шабани од ових мудраца и зато сам у претраживачко поље Јутјуба укуцао три слова - Жал.

”Ако некад дођем, опет у њен град...
Знам да нећу бити као некад млад...”

Е то! Сада већ могу и да наспем своју прву туру за данас, прикладну за шеснаестогодишњицу емигрантског статуса у изолацији. А и да наздравим непознатој српској лепотици која данас слави седамнаести рођендан.

Жива ти мени била, многа срца сломила, многима песнице раскрварила и многим градовима лутала.

Градови, градови, градови! Моја маштања о њима током детињства у мом малом Зајечару. Моје разликовање од школских другова по томе што сам Зајечарац рођен у Београду. Мој први пољубац са Чикагом. Моја прва шетња Медисоном. Моје напијање у Лими. Моја ноћ у кафани ”Кафана” у Њујорку. Моје трагично седење на клупи у Сан Дијету. Моје разочарање у Сијетлу. Наша свађа у Мајамију. Моја проститутка из Сан Хозеа. Моје стриптизете из Слиме, моја лепотица из Кита, моја мала надувана клинка из Манагве.

Рачунам ако се тај смак света и деси, можда ће неки од мојих градова ипак претећи, а можда ће ме у некоме од њих неко и чекати.

Мада ових дана ипак више маштам о селу. Заграђу. Какво дивно име које ме је у разним градовима кроз шеснаест година својом оградом штитило од свих. У младости оградило ме је од себи сличних вршњака, изоловало и наметнуло ми благослов различитости. А ових дана, када су сви изоловани, свима по нешто фали. Некоме шетње, некоме кокаин, некоме курве, некоме кафана, некоме црква, некоме пријатељи, а мене и даље моје Заграђе брани од сваке пропасти.

Мени је изгледа све потаман.

Шеснаестогодишње келијање по разним градовима изгледа да ми ових дана исплаћује плодове мојих подвига и посрнућа. Схватам да ми је добро, да ми самоћа не пада тешко, да ми је све једно да ли ћу наредних шеснаест година провести у новим лутањима или ћу остати у овој соби са својим иконама и бројаницом. Миран и потпуно сам.

Мада, нисам ја ни монах ни светац.

Јуче су ми послали кредит из „Американ ерлајнса” за мој отказани лет ка Хондурасу. Нека, лутати се може и у мислима и у молитвама док траје овај мали животни интермецо. А сви градови после овога биће моји.

Најлепша жена која је икада била у мом кревету у њега је улетела на острву Сан Педро у Белизу. После тога, ево све до ове треће ракије, нисам ни помислио на њу. Летимичан поглед на њен профил говори да се удала, да је недавно добила сина. Човек је проклето биће. Увек тражи само оно што не може да има, све док не доживи коначан пораз и док га лутања сасвим не сломе и не уморе.

„Дођу тако дани, да јој чујем глас..
Кад се у самоћи, помолим за нас.”

Молим се и ја за те зелене очи боје рулета, и за град у коме ме баш она чека и за тај тренутак после кога више никада у животу нећу бити сам.

Али ја сам стари верник и самозвани монах и ја добро знам да се не услиши свака молитва. Знам да вапаји и окретаји бројанице често остају без одговора.

Верујем и да је то из неког разлога боље по мене и остаје ми да једино да верујем, да се надам и да се молим иако знам да тај тренутак никада неће доћи.

И ко зна, можда ме та вера и спасавала последњих шеснаест година.

Предраг Рудовић

Коментари18
76eaf
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Slobodni Strelac
Samo da dodam koliko je nasih ljudi u Americi na ulici, nemaju posla, kriju se na crno, nemaju sta da jedu...
Slobodni Strelac
Odlican tekst, za one koje mogu da ga razumeju. Tudjina kad si kuci izgleda divna, a kad okusis sve "slasti" onoga sveta van kuce, vidis da si jos nesrecniji i da zivot i tamo neka puno smisla. U stalnom trazenju sebe, mi svi koji smo po svetu, cesto osecamo tu prazninu. Molitva je jedini spas. Na kraju NEKI ce moci da shvate, gde god da smo, u majci Srbiji ili na najudaljenijoj tacki sveta, zivot ce biti besmislen vecini. Smisao ce se jedino spoznati kad stvarno upoznatesvoju pravoslavnu veru.
SLK
Odlican tekst, pokvaren kamarom neadekvatnih komentara koji tesko citaju i jos teze razumevaju. Oprosti im Boze.......
Aleksandar
Поштовани(а) СЛК, текст је сам по себи лијеп. Оно што није лијепо је што се рубрика ''Мој живот у иностранству'' претворила у блог људи који имају талента за писање али ето, нису се афирмисали на том пољу у стварном животу па сада овдје пишу мелодраме. У ствари најчешће бајке.
Ana
I ja bi kao Predrag, da sam muskog roda....
Senior75
Ne znam sta da kazem.Imam 75 godina,a 1969 sam postao najamnik u Francuskoj,I tamo proveo 3 godine.Vratio se,napravio karijeru,stvorio porodicu.Zivot u staroj Jugi je bio ne ponovljiva bajka.A o zivotu u Americi ne znam nista.Sve je stvar percepcije,ali znam da je rahmetli Ekrem,kroz pesmu"Kuca poso,poso kuca sve rekao I objasnio.Moj sadasnji stav,nakon svega je:Radije bi u svojoj nedodjiji cuvao koze,brao gloginje,pecurke,jeo organsku hranu,radije nego lutao kroz dzunglu solitera .

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља