Шеснаест пуних, и креће седамнаеста. Данас је некоме рођендан. Седамнаести! Некој младој омладинки која се родила на дан када сам ја по први пут летео авионом. Летео, летео и слетео на О Хару.

Срећна ми годишњица!

Шта прво, кафа или молитва? Па прво лонче на шпорет, па онда молитва, прекратка за опроштај и спасење, још краћа за све оно што ми је на души, али довољно дуга да се замислим и нађем у њој зрнце утехе.

Да ми поглед са иконе да до знања да ће све бити у реду, да је све ово само део Његовог плана за мене. Да се се присетим свих оних ситуација у којима сам могао и требао да будем готов, а нисам. Можда као ономад када сам као млад емигрант пољубио Ени а после пар дана посетио је у болници у којој се борила са мононуклеозом, званом још и болест пољупца, и од које ме је, дубоко верујем у то, једино молитва спасила.

Е онда кафа, седање за импровизовани шанк у стану, листање новина и Јутјуба.

Деведесетих сам се надао времену када ће се председници и премијери обраћати народу пар пута годишње и када половина становништва уопште неће знати ко је на власти. Када ће теме за дебате бити глобално загревање, досадна питања о стопи привредног раста, скраћивање радног времена...

Сањао сам неко демократско друштво у коме је бављење политиком досадно као у земљама Западне Европе. Али у новинским ступцима није тако.

Србијо међу њивама, међу шљивама, међу будалама, чак и таква ми недостајеш.

На Јутјубу демонски поглед свештеника са једног канала који прети апокалипсом, одмах иза њега још неурачунљивији поглед другог који подсећа на план светских моћника о златној милијарди. Даље се нижу Мирољубова пророчанства, најновија откровења по Лучићу и Милицини хвалоспеви о братској руској љубави...

Тешо, брате дај бар неког нормалног. Ако нормалних има.

Требали су ми неких мањи шабани од ових мудраца и зато сам у претраживачко поље Јутјуба укуцао три слова - Жал.

”Ако некад дођем, опет у њен град...
Знам да нећу бити као некад млад...”

Е то! Сада већ могу и да наспем своју прву туру за данас, прикладну за шеснаестогодишњицу емигрантског статуса у изолацији. А и да наздравим непознатој српској лепотици која данас слави седамнаести рођендан.

Жива ти мени била, многа срца сломила, многима песнице раскрварила и многим градовима лутала.

Градови, градови, градови! Моја маштања о њима током детињства у мом малом Зајечару. Моје разликовање од школских другова по томе што сам Зајечарац рођен у Београду. Мој први пољубац са Чикагом. Моја прва шетња Медисоном. Моје напијање у Лими. Моја ноћ у кафани ”Кафана” у Њујорку. Моје трагично седење на клупи у Сан Дијету. Моје разочарање у Сијетлу. Наша свађа у Мајамију. Моја проститутка из Сан Хозеа. Моје стриптизете из Слиме, моја лепотица из Кита, моја мала надувана клинка из Манагве.

Рачунам ако се тај смак света и деси, можда ће неки од мојих градова ипак претећи, а можда ће ме у некоме од њих неко и чекати.

Мада ових дана ипак више маштам о селу. Заграђу. Какво дивно име које ме је у разним градовима кроз шеснаест година својом оградом штитило од свих. У младости оградило ме је од себи сличних вршњака, изоловало и наметнуло ми благослов различитости. А ових дана, када су сви изоловани, свима по нешто фали. Некоме шетње, некоме кокаин, некоме курве, некоме кафана, некоме црква, некоме пријатељи, а мене и даље моје Заграђе брани од сваке пропасти.

Мени је изгледа све потаман.

Шеснаестогодишње келијање по разним градовима изгледа да ми ових дана исплаћује плодове мојих подвига и посрнућа. Схватам да ми је добро, да ми самоћа не пада тешко, да ми је све једно да ли ћу наредних шеснаест година провести у новим лутањима или ћу остати у овој соби са својим иконама и бројаницом. Миран и потпуно сам.

Мада, нисам ја ни монах ни светац.

Јуче су ми послали кредит из „Американ ерлајнса” за мој отказани лет ка Хондурасу. Нека, лутати се може и у мислима и у молитвама док траје овај мали животни интермецо. А сви градови после овога биће моји.

Најлепша жена која је икада била у мом кревету у њега је улетела на острву Сан Педро у Белизу. После тога, ево све до ове треће ракије, нисам ни помислио на њу. Летимичан поглед на њен профил говори да се удала, да је недавно добила сина. Човек је проклето биће. Увек тражи само оно што не може да има, све док не доживи коначан пораз и док га лутања сасвим не сломе и не уморе.

„Дођу тако дани, да јој чујем глас..
Кад се у самоћи, помолим за нас.”

Молим се и ја за те зелене очи боје рулета, и за град у коме ме баш она чека и за тај тренутак после кога више никада у животу нећу бити сам.

Али ја сам стари верник и самозвани монах и ја добро знам да се не услиши свака молитва. Знам да вапаји и окретаји бројанице често остају без одговора.

Верујем и да је то из неког разлога боље по мене и остаје ми да једино да верујем, да се надам и да се молим иако знам да тај тренутак никада неће доћи.

И ко зна, можда ме та вера и спасавала последњих шеснаест година.

Предраг Рудовић