Сећање на велики терористички напад на САД 11. септембра 2001. обележавамо ове године у доба глобалне кризе због короне, која ће сигурно променити свет, стил живота, навике и међуљудске односе. На другачији начин, и догађај од пре 19 година променио је светски поредак и начин живота, и то на више различитих нивоа: од општег односа према исламу, муслиманским државама и становништву, па све до пооштравања конкретних безбедносних мера у свакодневним активностима, попут лета авионом или уласка у метро. Када се каже да живимо у тзв. пост 9/11 свету, то заиста делује као утемељена аргументација: 11. септембар је био вододелница у међуцивилизацијским односима, а перспектива  интеррелигијског дијалога од тог тренутка делује све суморније.

Након трагедије која је 2001. године задесила САД, у светски јавни говор на велика врата ушли су релативно нови појмови, који ће у годинама које долазе постати уобичајени део језичког репертоара. У етру се се нашле приче о фундаментализму, радикалном исламу, тероризму, вахабизму, талибанима, бомбашима-самоубицама, џихаду... Иако је део тих појмова општег политичког и безбедносног карактера, ипак је најважнија тема у јавном простору, након напада на Светски трговински центар и Пентагон био – ислам. На делу је било стварање нове слике (радикалног и милитантног) ислама, која је преплавила екране широм света. Иако су дешавања у муслиманским државама и раније била тема на Западу (нарочито након Иранске револуције с краја седамдесетих година прошлог века), ипак се не може говорити о толико великом интересовању за ислам као у периоду који ће уследити након терористичког акта. Сећам се податка о повећаној тражњи за Кураном – до тада су исламску свету књигу проучавали верници и они који су се са научног становишта бавили овом религијом, а после 11. септембра 2001. ајете су желели да читају и многи други.

Како то обично бива са логиком (масовне) панике, страх од тероризма прерастао је у општи страх од ислама, па је исламофобија добила пандемијске размере у годинама које су уследиле. И док су муслимани на Западу махом бивали стигматизовани и дискриминисани (на основу боје коже добијани су преки погледи на аеродромима и у тржним центрима, а било је, нажалост, и много драстичнијих примера), политичке елите и магови конзумеризма и филмске и медијске индустрије веома су успешно капиталисали на том новом страху. Тако су муслимански терористи постали главни негативци у светским блокбастерима, а политичари су се утркивали ко ће добити више гласова на основу реторичких вештина употребе исламофобичних мотива у јавним наступима.

Нажалост, и у годинама које су уследиле терористички напади су настављени, само је епицентар постао европско тло. Паралелно са тим страшним догађајима, мигрантска блискоисточна криза још више је изоштрила и појачала страх који се као грудва снега котрља и увећава од јесени 2001. Страх од странаца увек је пратио миграције, ма из којег дела света да су потекле, али у контексту пост 9/11 поретка, миграције већински муслиманског становништва имају нешто другачију конотацију. Бојазан од непознате културе и језика, страх од наводног узурпирања радних места и социјалне помоћи и потенцијалног пораста стопе криминалитета постојао је и у случајевима других миграторних таласа, али овог пута у први план избијају страх од тероризма и исламофобија. Наравно, већ поменути актери, попут политичких елита, настављају да „трљају руке” јер имају сигурну „добитну карту” на коју могу да одиграју када дођу изборне утакмице, те често и сами потпирују пламен исламофобије.

Терористички напад на САД почетком овог миленијума покренуо је лавину промена, чију динамику и последице осећамо и данас. Добра вест је што сада имамо напредак у техникама борбе против тероризма, а приметан је и труд бројних научника, новинара, стручњака и других да се успротиве стављању знака једнакости између ислама и тероризма. Данас се заиста много ради на интеррелигијском дијалогу, као и на међусобном разумевању и сарадњи, и постоје позитивни помаци у том правцу. Међутим, и даље је исламофобија прилично утемељена вредносна оријентација код немалог броја људи. Између осталих изазова и проблема који нас море, и изазов интеркултурног суживота и верске толеранције остаје да нас прати скоро 20 година након велике трагедије у Америци.

Доценткиња на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду