Аркањ је дунавски рукавац у Ковиљском риту. Исто тако названа је и ракија добијена дестилацијом јабуковог вина које је претходно одлежало у храстовом бурету. Шта им је заједничко? Манастир Ковиљ, Епархија бачка. Манастиру је у поступку реституције враћена некад одузета земља, око 300 хектара ораница и 700 хектара шума, ливада и водених површина у Ковиљском риту, а ракија „ћути” у подруму манастира Ковиљ – по традиционалној рецептури потеклој из области Калвадос у Француској а прави је манастирско братство.
Братство манастира Ковиљ, који је један од најбројнијих мушких манастира Српске православне цркве, труди се да живи од сопственог рада. Загледани у будућност, монаси су још 2011. подигли кредит за куповину више од 13.000 садница ароније и засновали највећу код нас плантажу овог бобичастог воћа сличног боровници. Удружење пчелара „Јован Живановић” из Новог Сада поклонило је манастиру 1999. године 18 пчелињих друштава. Данас се у ограђеном простору, од 10 хектара мешовите шуме, налази 200 кошница. Где су пчеле, ту је мед, па и восак за воштане свеће које се праве уз помоћ савремене технике. Монаси су сами направили све машине и једну шталу преуредили у радионицу. На манастирском имању уз свакодневну молитву раде сви. Дан започињу у четири ујутру богослужењем, а потом се нижу послушања.
Пољопривредно газдинство Српског православног манастира Светих архангела Ковиљ са трговинским ланцима не послује преко посредника, будући да је заведено у систему ПДВ-а. Све што се на газдинству произведе користи се за потребе манастира и „Земљу живих”, у чијих седам колонија пут спасења тражи око 150 младих који траже помоћ у настојању да се извуку из пакла наркоманије. Заједница „Земља живих” постоји већ 15 година и ту је више од 1.500 људи исцељено од страшних проблема зависности.
Некада су oд обрадиве манастирске земље и шума поред монашког братства и сестринства живела и цела села или прњавори, како се и данас називају насеља на манастирској земљи. Тако да и мештани села Ковиљ у оближњем манастиру виде шансу за стални и сезонски посао.
Манастирских производа на тржишту је све више захваљујући повратку национализоване имовине верским заједницама кроз поступак реституције. Закон ослобађа цркву од плаћања ПДВ-а, но ипак постоји обавеза плаћања дажбина држави на неке производе, и то ако годишњи промет тих производа прелази осам милиона динара.
Традиција гајења винове лозе и производња вина у Неготинској Крајини нераскидиво је везана за манастир Буково у Тимочкој епархији. Захваљујући повраћају земље манастирско братство је на површини 6,5 хектара подигло винограде. Од тога су два хектара под црном тамјаником, што је ову древну сорту сачувало од потпуног заборава. Захтевна је тамјаника, мигољи се, треба јој опрашивач, а у Букову је то сорта црни бургундац и проблеми са бујношћу, родношћу, али јој монаси све „праштају” зарад божанског нектара посебног укуса.
Иначе, братство манастира Буково је још 1887. године на свом имању основало прву виноградарску школу, која је четири године касније постала и прва државна пољопривредна школа за виноградарство и воћарство. Ова светиња, посвећена Светом Николају Чудотворцу, на четири километра од Неготина, има и своју кројачку радионицу у којој се израђују свештеничке и владичанске одежде, епитрахиљи, митре, предмети за цркву – барјаци, плаштанице, прекривачи за свети престо. Ова делатност почела је доласком оца Стефана у манастир 1997. године. Пет година касније основана је и столарска радионица за потребе целе епархије.
Врата манастира Буково отворена су за све – оне који би да се увере у квалитет вина, а и за виноградаре који би желели да се опробају у производњи старе црне тамјанике.
У производњу грожђаног нектара укључила се и Српска патријаршија. Предузеће „Патријаршијска добра д. о. о.”, како сазнајемо регистровано у седишту СПЦ у Београду, руководи виноградима у Сремским Карловцима и годишње произведе око 25.000 литара вина. Већина епархија проширује засаде винограда и труди се да измуља што више божјег нектара. Све се више улаже у производне линије за индустријску производњу, луксузна паковања и пратећи програм.
– У манастиру Суково, који је посвећен Успењу Пресвете Богородице, на десној обали реке Јерме праве пуномасни сир и качкаваљ по старим пиротским рецептурама, али и траварицу са чак 26 лековитих биљака и ликер од ораха. Сиревима се додаје лековито и ароматично биљке, а монаси га праве од млека двадесетак манастирских крава које сами узгајају. Суково има доста посетилаца из Бугарске, који радо купују монашке производе. На само двадесетак километара од Пирота, на путу за Књажевац, крај истоименог села налази се манастир Темска посвећен Светом Ђорђу. У манастиру се чува дуга традиција справљања мелема за разна обољења. Рецепт су 1928. године донеле руске монахиње, након Октобарске револуције. Од тада па до данас задржала се традиција израде мелема, коју негују монахиње манастира Темска. Изузетно квалитетне мелеме праве и у манастиру Драча, који је посвећен Светом Николи, у Епархији шумадијској. Манастир има ботаничку башту са лековитим биљем у којој се узгајају матичњак, невен, рузмарин, жалфија, лаванда... Остале потребне биљке беру по планини Рујевици. Квалитет и здравствену исправност мелема контролише Институт за јавно здравље „Крагујевац”. Имају у манастиру Драча и одличан бели сир који не продају у време поста – подсећа Радмила Каталина, председница друштва „Излетник”, чији су чланови у протеклих 45 година постојања посетили ко зна колико пута готово све манастире по Србији и велики део у расејању.
– Они који се определе за монашки живот позвани су да буду пример свим осталим хришћанима – „светлост свету”. За разлику од модерног света, у коме се подстиче индивидуализам, идеал живота у манастиру је заједница у којој владају љубав, братство и слога – примећује Каталина и објашњава да се у манастирима, уз све духовне обавезе, баве и пољопривредом, јер од тога живе.
У традицији наших православних светиња је и издавачка делатност. Три деценије манастир Рукумија, трудом и залагањем оца Симеона, коме се касније придружила и монахиња Атанасије (Рашић), издаје књиге о православној вери и моралу. Пре месец дана, у манастиру Рукумија, упокојила се монахиња Атанасије. Била је појац у цркви и куварица у манастиру, за братство, мајсторе и свакодневне госте. Уз то је припремала књиге за штампање, од укуцавања текстова до њиховог коначног изгледа. Манастир је досад издао више од 100 наслова, има ту и много практичних наслова, попут посних кувара на уљу и води, приручника за живот у природи.
Дух предузетништва осећа се у таласу отварања продавница црквене робе, али и у онлајн продаји преко сајтова епархија. Тако да су сада захваљујући интернету и брзој пошти и вина са Хиландара, произведена у Савином пољу на Светој гори – надохват руке.
