Чачак – О Усековању Светог Јована Крститеља, 11. септембра 1914. у славонском селу Кућанцима на овај свет дошао је благочестиви и умни, 44. патријарх Српске православне цркве Павле (Гојко Стојчевић). Овај калуђер навек ће у нашем народу остати упамћен по јеванђеоском начину живота и једноставној доброти.
Нека збитија из његовог дуга овоземаљског века прибележио је, виђајући са с времена на време, однедавно почивши књижевник Антоније Ђурић из Чачка, и унео у своју последњу, 27. књигу под називом „Душа од маслачка”. Објављена је лане у издању чачанске куће „Легенда” коју води Драган Бисерчић.
Ево са тих страница записа које је Ђурић сачинио још крајем прошлог хиљадугодишта...
Приметили патријарху Павлу да има лепе ципеле: лаке, удобне, сјаји се кожа...
– Јесте – осмехује се он. – Удобне су, могу у њима дуго да пешачим...
– Где сте их купили?
– Ех купио! – рекао и одмахнуо руком као да је ставио тачку на разговор.
А иза ових ципела стоји мало необична прича: ципеле су, уствари, некад биле женске чизме. Нашао их је патријарх, бачене, близу куће, своје сестре. Загледао их, превртао, видео да су старе али и очуване. После неколико дана у својој радионици начинио је себи добре ципеле. Патријарх има свештеничку пензију – али и то даје сиромашним студентима и убогим људима који пружају длан... Других прихода нема – свету дужност патријарха обавља, како би се то савременим језиком рекло – волонтерски.
Није шкртица, напротив, даје све што има, али не подноси расипништво: тражи од свештеника и монаха да сами поправљају, крече и уређују храмове у којима служе.
Старешина храма у Пећи, прота Станко, људина од два метра, договарао се с братијом да реновирају цркву. Сачинили спецификацију: колико материјала набавити и колико платити мајсторима. Све то, уз писмо, послали тадашњем владики рашко-призренском Павлу, очекујући благослов. Отуда убрзо стигао отпоздрав: владика навео имена људи који ће бесплатно дати песак, креч, цемент, мешалицу... Што се радова тиче, рекао им да то могу и сами, али ако не знају – ето њега да им покаже. Послушали свештеници, само делимично: набавили материјал, дали добри људи, али рекли да не знају да малтеришу и крече, а опасно је да се пењу под куполу... Одржао и владика обећање: дошао да их подучи.
Овде, заправо, почиње онај драматуршки део, пун заплета и необичних дијалога: када су владику помоћу чекрка и конопца испели под куполу и кад је започео да малтерише, један од свештеника, онај који је држао конопац, повика:
– Хоћете ли ви, преосвећени, дати благослов да платимо раднике или да ја испустим овај конопац?
– Нема плаћања за оно што ви можете сами да урадите. Кад ја стар могу на чекрк, можете и ви млади. Али ако имате пара, платите мени! – рече владика са висине и настави да малтерише.
У другој прилици патријарх је, као и сваке године уочи Петровдана, био гост манастира Благовештење у Овчар Бањи где се замонашио далеке 1947. Неким послом морао је из Овчарско-кабларске клисуре у Београд и неколицина људи понудила се да га својим аутомобилом возео у престоницу. У овој причи важни су девојчица Невена и куварица из оближњег ресторана у Бањи. На питање да ли зна које човек око кога се окупио народ, девојчица одговори: „Овај човек зове се патријарх Српске православне цркве, господин Павле, будимо људи.” И српски пастир се насмејао и Невени поклонио икону Пресвете Богородице.
На то је куварица пришла патријарху уз широк осмех и речи: „Пајо, много те волимо, кад ћеш опет да нам дођеш? Кажи нам ако те игуман Благовештења Георгије није гледао како треба и по заслузи. Слушај, донела сам ти две лепиње са кајмаком. Молим те да ову једну поједеш, а знам да ћеш другу дати некоме. Из ове племените жене проговорила је душа српског народа.
Патријарх Павле упокојио се 15. новембра 2009. у Београду и сахрањен је у манастиру Раковица.
