Ђаци из Србије ове године могу да кажу да имају услове као њихови другари уписани у неку од елитних приватних школа. Тако изгледа бар на први поглед. У учионицама пројектованим за пријем тридесетак ђака седи по један ученик у клупи, наставник предаје градиво њима десетак, а с обзиром на то да су часови 15 минута краћи, школарци се кући враћају ведри и одморнији него прошле године у ово доба.

Међутим, родитељима, иако срећним што за сада код куће не морају да глуме и наставнике, образовни систем који је ове године креирала корона не изгледа идилично.

– Имам децу у другом, петом и седмом разреду. Иако су у школу кренули пре три недеље, ниједно нема осећај да је распуст готов. Нарочито најмлађе дете, које је епидемија затекла у марту у првом разреду. Када поредим његов однос према школи и знање са друго двоје деце у том истом периоду, то су небо и земља. Али и код најстаријег детета видим негативне последице оваквог школовања јер су до сада су имали само један час француског – каже Београђанка Јована Симоновић.

Шта ће да раде они родитељи који на послу морају да буду у седам сати, а детету школа почиње сат касније? Како ће се снаћи они који раде дуже, а нису рачунали да ће целодневна настава бити значајно скраћена? Шта ће они за чију децу није било места у продуженом боравку? За многе су једино решење приватни боравци, за које би месечно требало издвојити око 20.000 динара. Тако је идилична слика школовања у малим групама разбијена у парампарчад чим су родитељи схватили да за ове проблеме надлежни немају друга решења.

А како све изгледа из угла оних који седе за катедром?

– Све може да се стигне за 30 минута. Чак ми се чини да је овој генерацији природнији бржи темпо учења, јер су навикнути на краће форме и на динамичност. Садашње генерације су заиста оспособљене да брже усвајају знања. Чак имају и концентрацију све време док траје настава. Мање су и гужве у школи, па је мирније и заиста је лепо радити у таквим условима – каже за „Политику” Ива Златић, професорка српског језика у Основној школи „Никола Тесла” из Београда. Што се не стигне, додаје, доступно је на сајту, па је комбинација традиционалне и онлајн школе ђацима занимљивија.

Међутим, њена колегиница Софија Антонић има нешто другачији став: школа се похађа, а не прати се, каже.

– Од онлајн школе много је боље имати скраћене часове у самој школи. Заиста може све да се стигне за 30 минута, али тако што ћемо скратити предавања. Рецимо, избацићемо увод и закључак, што ипак није добро јер би час требало да има свој природан ритам – додаје Софија Антонић, такође професорка српског језика.
Наше саговорнице објашњавају да то што су одељења подељена у две групе које у школу долазе у различитим временским интервалима не представља оптерећење за предаваче. Незадовољство се, истичу, не чује ни у зборницама ни међу децом јер су се сви ужелели наставе.

У средњим школама одељења су такође подељена, а док једна група похађа школу, друга наставу прати онлајн. Из угла Александра Маркова, председника Форума београдских гимназија, скраћени часови, али не и прилагођен наставни план и програм за ту минутажу, представљају проблем који ће се видети на завршним испитима.

– Министарство просвете би заиста требало да има на уму ову и прошлу школску годину када буду планирали завршне испите. Лепо звучи – мање деце у учионицама, већа посвећеност предавача. Међутим, план и програм нису сужени, остали су истог обима као кад часови трају 45 минута. Мана је и то што се ђаци, када им се заврши недеља предвиђена за наставу на даљину, само надовезују даље на градиво, као да су све време били на предавањима у школи – истиче Марков.
Наш саговорник указује и на проблем извођења вежби које имају стручне школе, а које није, наравно, могуће организовати на мрежи. Све у свему, процењује он, квалитет образовања ове и претходне године опашће за 30 одсто.

– Нема бесплатне елитне школе, ову ће скупо да плате само ђаци – покушава да сумира утиске и процене Јована Симоновић, која као мајка троје школараца има, каже, довољно аргумената и искуства да пореди ово и време пре короне.