петак, 23.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 20.09.2020. у 22:00 Милица Димитријевић
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: МИРЈАНА КАРАНОВИЋ, глумица

С Александром Лифком бих се сигурно дружила

Ако ни тада, када добијемо владу, не седну људи из Министарства културе и Министарства финансија и не направе јасан след корака како да се наша култура сачува без буразерских и ортачких веза, опет ћемо се, нажалост, вратити на то ко је сналажљив и ко кога познаје
(Фото Небојша Бабић)

Среле смо се у једној београдској башти непосредно пред пробу коју је имала у Битефу. Расположена и отворена, без грча који често прати сусрете у ово пандемијско време, Мирјана Карановић, добитница овогодишње награде „Александар Лифка”, коју Фестивал европског филма Палић додељује истакнутим домаћим и иностраним филмским ствараоцима, говорила је за наш лист о том признању, али и о свему што нас прати месецима уназад, о такозваној новој нормалности, у којој егзистира бавећи се професијом која подразумева и контакт и јавност.

Поред подсетника да је у југословенској, српској и регионалној кинематографији активна од дебија 1980, након чега је током претходне четири деценије остварила низ антологијских улога и освојила велики број признања за свој рад (прошлогодишња је лауреаткиња награде „Добричин прстен” за животно дело), у образложењу награде која јој је уручена пре неколико дана пише и то да је „издваја њена неисцрпна разноврсност глумачке игре, раскошно изражајно богатство и смелост креативног истраживања и да су одигране Мирине улоге велика колона супротности различитих жена, од прве, неписмене сељанке Петрије у ’Петријином венцу’, до прошлогодишње Мире Кушевић у ’Дневнику Диане Будисављевић’”. Како је наглашено, „она пред филмском камером стоји слободно, без лажне маске и с огромном љубављу, па на убедљив и емотиван начин тумачи ликове жена које су људска мржња и равнодушност тешко оштетиле, показујући да у свакој од њих и у њој самој увек има снаге за нову борбу”.

На све то једна од наших најпознатијих глумица узвраћа:

„Тај човек, Александар Лифка, посебна је особа и част ми је да сам добила награду која носи његово име. Као што често не знамо људе чије имена носе неке улице, тако је ова награда постала популарна, али је питање колико се зна о њему, а он је један феноменалан тип. Неко с ким бих се сигурно дружила, неко с ким делим осећање слободе да живим где хоћу, да будем где желим, да ме не деле никакве границе, никакве припадности некој нацији, да покрећем нове ствари, да будем пионир, да покушавам да се борим... Такве особе су за дивљење и, нажалост, у нашој земљи ми им указујемо почасти тек кад оду. Тек тад су безрезервни хероји.”

Својевремено сте рекли да су награде увек носилац добре енергије...

Глума је посао који тражи потврђивање, посебно јер има фаза у животу када вас нико не зове да играте. И природа је људска да живи са сумњама, дилемама, да балансира између успеха и пораза. И баш су зато све награде које сам до сада добила имале исту улогу – да ме охрабре, да ме утврде, придигну, као неки подизач самопоуздања, енергије. Друго, то нису комплименти које добијате од родбине, пријатеља када после премијере дођу и кажу вам да је било супер, јер се то и очекује. Ово је нешто друго. Наравно, увек постоји та једна посебна, а то је она прва коју добијете у животу. Њу сам добила са 14 година, још као аматер у Дадову. Па је онда дошла она за Петрију, била сам студент и то је за мене био велики знак да бих могла више од онога што сам до тада мислила да могу. Јер, тешко су ме били примили на глуму и говорила сам себи: добро нема везе, играћу у неком позоришту у провинцији, негде ће се наћи место за мене. Нисам ни помишљала да бих могла да будем филмска глумица, то је за мене била мисаона именица. Али, ето, имала сам среће.

На чему тренутно радите у Битефу, спремате нешто ново?

Не, не спремам, то је све обнављање, шест месеци нисмо играли и то је сада једна потпуно нова ситуација. Када је уведено ванредно стање, радили смо на „Читачу” Бориса Лијешевића у Београдском драмском и онда је све стало. Чим је било могуће, наставили смо, то су биле моје прве пробе после изолације, први сусрети с колегама и почетком јуна смо завршили представу, поставили је. Костими, сцена, музика, све је завршено. Одиграли смо је пред петоро људи, пред управником и управом позоришта и то је за нас била нека врста премијере, а права премијера заказана је за 24. октобар. Тренутно обнављамо „М. И. Р. У”, играћемо је у Смедереву на фестивалу 23. септембра. И није баш једноставно, једна глумица чека бебу, ускаче друга глумица, то је за њу шок, као и за све нас, уз све остало...

Сви знају како гледаоци морају да се владају у позориштима како би се спречило ширење вируса корона, али како изгледа све то иза сцене у овој новој ситуацији, има ли ту неких правила, има ли менталне блокаде, страха?

Страха нема. Ја га немам уопште, нисам га ни имала. Нисам осетила ни да су колеге стегнуте. А посебна правила не можете да имплементирате када пробате или играте представу ако она као таква има другачије захтеве. Једини начин да се сви осећамо добро јесте да се тестирамо, и то и чинимо. У Београдском драмском смо се већ тестирали, сад ћемо то урадити и у Југословенском драмском... Постоји и договор да људи који раде на пројекту воде рачуна, да не излазе на нека већа окупљања, идемо и на међусобно поверење. Сви покушавамо да живимо што сигурније можемо, али не постоји стопостотна гаранција ни за шта, а стварно мислим да живот мора да се настави. Можемо да поштујемо протоколе и то треба чинити свакако, али не може никада све да се спречи.

Хоће ли представа у Смедереву бити први ваш излазак пред публику у овим околностима? У једном интервјуу сте рекли да готово увек имате трему пред ступање на позорницу.

Неће. Играмо на отвореном, нас пет у представи смо у покрету, у певању, али нема грљења, нема блиског контакта. Видећемо како ће бити. Доста добро знам представу и мислим да ће то бити она уобичајена трема, сат времена пред излазак пред публику. То је она трема која је додатни адреналин, као покретач.

Уметност је увек проналазила пут да преживи, с њом и позориште, али се чини да је овај пандемијски период посебан изазов за ту врсту уметности која тражи лични контакт?

Први пут сам 2001. у Сарајеву играла представу на једној јако малој сцени у Камерном театру за педесетак људи. И то је било једно дивно искуство – да је атмосфера интимна, да је публика укључена у све што се дешава с мојим ликом, да могу да прате сваку и најмању сенку и промену на мом лицу, да могу да виде моје очи. Тада сам се заљубила у ту ситуацију и помислила сам да би било лепо када бих до краја живота могла да играм за стотинак људи. Посебан је осећај, некако ексклузиван и за глумце и за посматраче. Пошто сада неће бити могућности да буде много публике и, ако говоримо о неким добрим стварима које из овога свега могу да произађу, мислим да ће то бити интензивирање везе између људи у публици и нас на сцени. Бићемо емотивно повезанији. Биће привилегија седети у гледалишту, а раније сте могли да дођете у стилу: нема везе, сешћу са стране, наћи ћу негде место да се увалим. Неће бити необавезно, биће озбиљније и мислим да ћемо сви имати осећај да присуствујемо нечему што је посебно. Волела бих када би се за неке представе, рецимо, организовали и разговори с публиком после извођења сада када неће бити пуно људи присутно. Не знам да ли је то неком пало на памет. Често видим у гледалишту и оне који не аплаудирају и увек се питам зашто. Волела бих то да знам, да ми кажу шта се десило...

Сви су у бризи за опстанак, уметници такође. Стицајем пандемијских околности буџет за културу, који је иначе мали, ове године је додатно смањен, конкурси су одржани на републичком нивоу у финансијски смањеном обиму, на градском нису ни одржани. У многим земљама владе су изашле с посебним финансијским програмима подршке сектору културе, али се код нас то није десило. Мислите ли да би морало да дође до неке озбиљније новчане инјекције?

Нико не жели да пропадне и људи ће се лавовски борити да се одрже, да преживе, да се извуку. Али ово што ме питате није питање неке милостиње. Као оно кад идете улицом и видите људе који просе па се питате да ли имате ситно па ако немате, само прођете, или имате, али сте због нечег већ нервозни па опет прођете, или дате по неколико пута у току једног дана. То не сме да буде то, а често се то тако чита, у стилу дајте да им уделимо нешто. То није питање инјекција, то је системско питање. Мора да се седне и да се направи стратешки план. Али опет, ми сада не знамо ни ко ће бити министар културе. И када сазнамо, проћи ће време док се тај министар не успостави, док се бирократија не успостави, док неко не направи план, а ствари су хитне... Ако ни тада, када добијемо владу, не седну људи из Министарства културе и Министарства финансија и не направе јасан след корака како да се наша култура сачува без буразерских и ортачких веза, опет ћемо се, нажалост, вратити на то ко је сналажљив и ко кога познаје. Вратићемо се на „дај нешто, удели”, ко стоји на добром ћошку где пролази много људи па ће му дати више. А то није добра ствар, да све буде препуштено виспрености и сналажљивости појединца, уметника, директора установе... И то може бити веома депресивна ситуација за многе. Јер ми још имамо неке резерве, приходе од конкурса који су били, неке сламарице, али ћемо сви тек идуће године осетити размере економске кризе.

Коментари0
93174
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља