Пред Партизаном је, наизглед, застрашујућа препрека. Док се он провлачи кроз росу против тимова, које би, по свему, требало да прође као плитак поток, дотле Шарлроа, његов прексутрашњи противник у трећем колу квалификација за Лигу Европе, у белгијском првенству претура преко главе једног за другим. Досад су пред њега изашла шесторица и сви су положени на обе плећке.

Од оне игре „црно-белих”, која је прошле јесени уливала наду да смо добили тим кадар да кроз комбинације проналази решења на игралишту, ништа није остало. Уместо да једном савладано градиво трајно буде усвојено, уместо да се неки задаци, који се понављају, решавају без по муке, безмало целе ове године, још од почетка пролећног дела, као да то није више иста екипа, иако су исти фудбалери. У целој овој 2020. једина истинска светла тачка било је полуфинале Купа Србије против Црвене звезде.

Као да је пресушио извор надахнућа. Провлачање на почетку сезоне кроз иглене уши у Крушевцу, па плаћен цех у Новом Пазару, били су суво грање у ватру под казан у којем се сада кува Партизан.

На последње три утакмице, од како је промењен тренер,  „црно-бели” су извојевали све три победе, али оне нису од оних које разгаљују. Темељ за успех против Рада био је аутогол, у Кишињеву, против Сфантула Георгеа, у другом колу квалификација за Лигу Европе, пенал у 104. минуту, прекјуче, у Ужицу, против Златибора, опет је пресуда пала с беле тачке и то пред крај утакмице.

Резултати, сами по себи, не би били забрињавајући да је игра била делотворна. Партизан се против сва три противника, а они су, отворено говорећи, ипак најнижа класа, не само мучио, него једноставно није знао како да искористи то што се играло, практично, само на противничкој половини.

Милошевић није имао живце, то је показао у Новом Саду против Војводине, после чега је и дигао руке од тренерског посла у Партизану, да спроведе до краја или бар да развије оно што је започео. На његово доба остаће уздаси што није савладан Манчестер јунајтед у Београду, што у Казахстану убедљивијом победом није овековечена изванредна игра против Астане и, највише, што двобој с АЗ-ом у Хагу није постао ремек-дело, а недостајало је само десетак минута, па да буде довршено.

Последње две утакмице „црно-белих”, у Кишињеву и Ужицу, као капи воде личе на ону против РФС у Хумској у првом колу квалификација за Лигу Европе. Стекао се утисак да се играло још ко зна колико они не би створили шансу за гол. Али, за разлику од искљученог Милошевића у Новом Саду и његовог помоћника на клупи, који су гледали како се њихов бројчано слабији тим, дишући на шкрге, бори да сачува вођство, Станојевић се против Златибора није устезао да извуче нападача Марковића, капитена од како је он тренер, и уместо њега убаци изразито одбрамбеног играча Остојића.

Нови тренер је искуснији од Милошевића, који је тренерску каријеру и почео баш водећи Партизан. Станојевић је, вероватно, преболео све дечје болести свог позива и не устеже се и од таквих потеза да би остварио циљ.

Њему је познато и како је то кад се води тим у европским такмичењима. И то баш с Партизаном. Иза њега су и славни дани (улазак у Лигу шампиона), а и болни тренуци (испадање од полупрофесионалаца из Ирске), тако да зна какав је посао пред њим у Белгији.

Несумњиво је да ће то да буде сасвим другачија утакмица од ових, које је водио по повратку у Хумску. Партизан неће бити тај, који мора да држи опсаду, јер се противник укопао пред свој шеснаестерац. Прекосутра ће бити прави мегдан. У њега ће Шарлроа да уђе с бременом фаворита, па ће „црно-бели” бити у улози, која више одговара Станојевићевом схватању, а то није умирање у лепоти. Е, сад, питање је с чиме ће пред Шарлоа, јер је питање колико ови играчи, одабирани на основу тога да Партизан неће и не уме да се брани, моћи да се преоријентишу на другачију улогу.