недеља, 29.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 22.09.2020. у 15:58 Предраг Божин
ЗАНИМЉИВА СРБИЈА: БЕЧЕЈ

Тајне дворца „Фантаст”

На Богдана Дунђерског, припадника најимућније војвођанске породице, и данас подсећају портрети, радни сто, флаша вина и дуње у салону, а многе мистерије живе и данас
(Фотографије Предраг Божин)

Ретки су они који су своје снове претворили у јаву. Један од њих био је Богдан Дунђерски, припадник најимућније војвођанске породице с краја 19. и почетка 20. века. На свом имању Богдан је подигао баш онако, из ината, дворац из маште, који се налази у загрљају плодних ораница.

Ненајављен, кренуо сам магистралом из Бечеја ка Бачкој Тополи, одлучивши да окушам срећу и из прве руке сазнам што више о дворцу, његовој историји, власнику. Видно изненађено, али љубазно и насмејано особље управе дворца нашло је времена за путника намерника и његову радозналост.

Базен с млеком

Уз пратњу водича, без којег би обилазак дворца био као неми филм, одмотавала се прича проткана другарством, љубављу према женама, коњима, каква се само у Војводини зна догодити, а обавијена је велом тајне самог дворца.

Присједињењем Војводине Србији 1918. године, Богдану Дунђерском, као и многим војвођанским велепоседницима, одузет је велики део земље. Да би показао другима да је и даље богат, из ината, у 57. години, започео је градњу дворца. Школован у Бечу, био је гост у многим дворцима Европе, којима се дивио.

Мада се никада није женио, Богданов живот обележиле су две жене. Прва је била Мара Дињашки, ишпануша (на мађарском, управница имања), жена његовог ковача Цвете, коју је откупио за 21 јутро земље. Пошто је Богдан живео у својој кући у Бечеју, Мара је у ствари водила рачуна о имању.

Друга жена била је Марица, домаћица исте куће, у којој се у дворишту налазио базен, поплочан белим мермером, оним најскупљим, с фонтаном у средини. Уместо воде, неретко, причало се, базеном је текло млеко – да се угоди госпођама.

У дворцу се налазе три свечане сале и салон. Стилски намештај данас краси унутрашњост, али је очувано свега неколико оригиналних ствари, као што је Богданов радни сто, изнад којег данас стоји његов портрет. На столу се, као и увек код Богдана, налазе тањир с дуњама и флаша за вино. Очуван је и клавир, као и два прелепа ормана. Таман толико да се вратите у давна времена.

Салон је у ствари био простор у којем је стварао Урош Предић, познати сликар и велики Богданов пријатељ. Урош је учествовао у планирању дворца, као и капеле која се истовремено градила.

Да не скрива многе тајне не би се ово место звало дворцем: знао је то Богдан добро, тако да се потрудио да и сама градња буде обавијена велом тајне. Оригинални план дворца постојао је само у његовој глави и сви нацрти забележени на папиру настали су годинама касније, када је градња већ била завршена. Како би сачувао мистичност, Богдан је за градњу свог дворца ангажовао неимаре из Чешке, који су неке од тајни понели са собом по повратку у своју домовину.

Локални знатижељници су се питали како је дворац „прогутао” невиђену количину храста довезеног из Славоније. Причали су да је преко ноћи нестајало дрво које је дању кочијама допремано и нагађали да сигурно постоје тајни ходници, који су обложени најбољим славонским храстом. Да ли постоје – загонетка је и данас, јер како другачије објаснити постојање прозора на међуспрату, између соба шест и седам. Три прозора су видљива са спољне стране, а изнутра се налазе само два! Опет, на кули, где су данас смештене канцеларије, споља је видљива тераса, а изнад је ње празан простор, довољан за још један спрат.

Легенда из времена градње дворца каже да се стотинама запрежних кола одвозила земља ископана с градилишта, па се претпоставља да постоје тајни ходници који дворац спајају с ергелом, а која се простире целом десном страном комплекса. То је лако могуће, јер су коњи били Богданова опсесија, а његов миљеник био је предиван ждребац – Фантаст. И данас, на Преображење, причају Бечејци, када се варош смири, и последњи бећар заспи, а на икони Стефана Првовенчаног се, према легенди, појави сребрни траг усана, коњи помахнитају. Унервозе се лепотани, те тишину мирне војвођанске ноћи пресече рзање коња, које се убрзо сједињује са шумом северца. Осете они да то Богданова душа напушта гроб и заједно са својим Фантастом обилази непрегледна поља салаша.

Коњи се, каже предање, знају смирити тек када сенка Андрије, козака с Дона, прошета шталама. Како и не би, ипак је Андрија био Богданов најбољи коњушар.

Богдан Дунђерски, војвођански велепоседник, пред крај живота показао је још једном своју великодушност. Пошто није имао потомство, 1940. своје целокупно имање поклонио је Матици српској. Жеља му је била да његов дворац постане пољопривредна школа за сиромашне ђаке Војводине. Ратна, а још више комунистичка разарања довела су Богданов дворац до ивице пропасти. Мермер из базена је почупан, унутрашњост уништена, а све вредне ствари су покрадене. Од једног дивног сна остали су само голи зидови и врата. Формирањем ПИК „Бечеј”, комбинат добија на управљање комплетно имање.

Коњи опет јуре

Дворац је реновиран 1983. године и преуређен у хотел с пет соба и два апартмана. У подруму је оживео ресторан, а коњи су поново загалопирали ергелом. Међутим, тужна збивања око дворца нажалост нису остала прошлост.

Пре петнаестак година капела је обијена, а пет икона на платну, рад Уроша Предића, је украдено. Остале су само оне осликане на дрвету. По вароши причају да починилац намерно није никада пронађен. Тако то остаје још једна тајна везана за дворац.

Живот, ипак, тече даље, па су у дворцу данас људи који цене Дунђерског и његову заоставштину, трудећи се да овај бисер Војводине представе у његовом најлепшем издању. Зато, дођите у „Фантаст”, провозајте се фијакером, доживите његове тајне уз водича и сањајте сан, као што је то умео Богдан Дунђерски, уз чашу вина у романтичним равничарским ноћима.

Поглед с врха куле

Можда се у неком зиду крије пролаз на спрат или чак до врха куле на коју је Богдан радо изводио своје пријатеље. Прича се да је, чак и оне које баш и није могао трпети, изводио на кулу и причом их наводио на увек исто питање: „Докле је ваше”.

Озбиљно би одговарао: „Докле ти год поглед досеже и још мало више.”

Капела за два пријатеља

Богдан Дунђерски је умро 1943. године, а сахрањен је крај свог дворца у капели, коју је заједно с Урошем Предићем осмислио. Било је планирано да у њој два нераздвојна друга нађу свој мир. Игром судбине, Урош је умро 1953. године, када капела више није била у функцији, те је сахрањен у родном Орловату. О њиховом другарству данас сведоче само две плоче с њиховим ликовима, које као иконе красе њихову капелу.

Коментари3
2667d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

biće tu, dok kažeš metro
Napokon svedočanstvo da su komunisti bili pravi Srbi: sve što je vredelo su razneli po svojim kućama. Kako svedoči ova priča: gori od rata
Nedeljko
Jako dobar teks,kao i o potopljenoj brzoj palanci
Ја
Divna pricа...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља