субота, 31.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 29.09.2020. у 18:00 Небојша Крстић

Притајени тигар, ракија и мезе

Парадокс је у томе што је данас у Србији на челу рационалне и практичне политичке струје Вучић, некадашњи радикал, а на демагошком фронту доминирају некадашњи реформски и проевропски политичари, који су циничном игром судбине доживели регресију и сада таворе на слепом колосеку
(Фото А. Васиљевић)

Вашингтонски споразум и даље производи реакције. Ричард Гренел је у Београду поводом отварања канцеларије америчке Међународне развојне финансијске корпорације (ДФЦ), и тим поводом странка Драгана Ђиласа (која из потпуно непознатих разлога у свом имену има појмове „слобода и правда”) издала је саопштење у којем се каже да неће бити инвестиција, већ само кредита „да би се Албанци повезали с Европом”. Додаје се и како Србији то „није интерес”. Драган Ђилас је, за подсећање, особа која је на питање новинара како треба решити проблем Косова изјавила: „Тако што ћемо се помирити с Албанцима”. Какво је то помирење до кога се долази тако што би се Србија противила изградњи пруга и путева које повезују Београд и Ниш са Приштином и Драчом? И разуме ли Ђилас ишта о економским интересима Србије, ако не разуме значај ових саобраћајница за транспорт српске робе? И разуме ли колико би поменута инфраструктура олакшала живот Србима који живе на територији Косова или онима који живе ма где другде, а желе тамо да оду?

Ђиласово реаговање подсетило ме је на наслов филма „Притајени тигар, скривени змај”, јер примедбе на Вучићев потпис на Вашингтонски споразум суштински представљају списак скривеног популизма и притајеног шовинизма. Ту, наравно, мислим и на критике Бориса Тадића и Вука Јеремића. Тадић тврди да је „мини-шенген” имплицитно признање Косова, јер је Косово у тај пројекат примљено без звездице, оне фусноте за коју су се изборили Тадићеви преговарачи 2012. Притом заборавља да је споразум о коришћењу звездице постигнут са ЕУ, јер ту имамо реалност у којој неке земље чланице нису признале независност КиМ, али да звездица Америци, која је признала, не значи ама баш ништа. У тим условима, ако ствари посматрамо формалистички, велики Вучићев успех је што у Вашингтонском документу не стоји „Независна држава Косово”, већ „Косово (Приштина)”.

Међутим, сада није 2012, већ 2020. Много је воде протекло и тешка ситуација у којој је Тадић покушавао да реши проблем данас је многоструко тежа, а маневарски простор далеко је мањи. Пошто бивши председник Србије то одлично зна, тим је његова демагогија далеко малигнија од Ђиласове, који о проблему Косова не зна ништа више од онога што му сервира Млађан Ђорђевић.

У том контексту, најзначајнија Тадићева примедба била је то што је Вучић, по Тадићевом мњењу, на састанку с Доналдом Трампом „релативизовао питање признања и одложио га на неодређено време”, а то је, тврди бивши председник, јако лоше за Србију. Моја маленкост мисли обрнуто. Уколико је Тадић у праву, и уколико је Вучић заиста успео да релативизује и одложи питање признања, он је за Србију урадио далеко више него што читајући споразум може да се закључи, а што уопште није мало. Ако је питање признања на неодређено време скинуто с америчко-српске агенде, онда је Вашингтонски споразум најзначајнији спољнополитички успех Србије у последњих сто година. За Тадића питање: Шта је иначе задатак председника Србије, ако не да смањује притисак на Србију?

Вашингтонски споразум има неколико нивоа користи. Први, он односе Срба и Албанаца с митоманског и симболичног преводи на опипљив и рационалан мод у којем су животна питања радних места и животног стандарда испред оних „срчаних”, о којима се пева уз ракију и мезе у ситне сате. У том моду могуће је смањивање међунационалних тензија, пад вредности акција политичара популиста и могућност да Срби и Албанци разговарају и сарађују као људи и комшије, а не као представници зараћених племена. Други ниво представља оно што је посета Рика Гренела и Адама Болера Београду и Приштини потврдила: да је побољшање билатералних односа САД и Србије на листи приоритета администрације америчког председника, а да је то шанса коју Србија не сме да пропусти. За оне којима није јасно зашто, ево кратког одговора: зато што нас искуство учи да земља која има САД за савезника остварује своје националне и државне интересе, док земља која ову силу има за противника оплакује своју горку судбину, слави поразе и бира демагоге који економско пропадање правдају глобалистичком неправдом коју ће Србија једног дана, не зна се кад и како, победити. Парадокс је у томе што је данас у Србији на челу рационалне и практичне политичке струје Вучић, некадашњи радикал, а на демагошком фронту доминирају некадашњи реформски и проевропски политичари који су циничном игром судбине доживели регресију и сада таворе на слепом колосеку претворивши се у своју пародију. Па имамо сликовиту ситуацију у којој Вучић с Трампом и Хотијем у Вашингтону пише историју, док они после „успешног” бојкота дебатују о томе у колико ће колона наступити на следећим изборима. Дакле, Вучић се на најбољи могући начин бави решавањем проблема Србије, а они, на најгори могући, собом.

Марктетиншки стручњак

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари14
3fe80
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dule Astro
U duhu objektivnog novinarstva Politika bi trebalo da da isti prostor i svima koji su spomenuti u ovom tekstu da iznesu svoju "odbranu".
MP 1
Potpuno podrzavam "Duleta". Najlepse molim list Politika da dozvoli da se ljudi pomenuti u tekstu gore mogu braniti. Ovako..nije dobro. Mi zivimo u 21 veku, tj neki zive..neki ne zive..neki jos zive u Boljsevizmu na pr. dr Krstic kao da je u sluzbi nekog SSSR komunistickog sefa.
Славко
Ми улажемо у пут према ентитету недефинисаног статуса, али чврсто непријатељског односа према нама и то улагање у путеве и пруге чини изузетно РИСКАНТНИМ. Ко нам гарантује да сутра опет неће затворити тзв границу?! Америка? Ко гарантује да САД неће сутра водити Бајден који ће давати 100-постотну подршку Албанцима? Помирење са комшијом је пожељно, али не правите пут ка њему, где он увек може да стави тарабу.
Slobodan
Ne smeta mi kritika g. Krstića neih za mene čudnih stavova g. Djilasa i njegove stranke. Smeta mi medjutim što njima neće biti data prilika da odgovore g. Krstiću, jer to je suština demokratije. Dakle, da čujemo obe strane. Znam da to nije u tradiciji srpskog novinarstva, ali jeste na Zapadu. A naš "strateški cilj" je još uvek članstvo u EU, što znači prihvatanje njihovih standarda. Ne bi me iznenadilo da EU upravo ovaj primer citira kad nam (verovatno) da negativnu ocenu progresa u decembru.
Ned Mucic
Slobodane .... pa mi smo njih odavno culi , njihovu "labudovu pesmu".
Trifun
Antiprotivne kriticare Vasingtonsog sporazuma Srbije sa SAD/Trampom treba podsetiti kako je nastala EU..Prvo je to bila "Evropska zajednica za ugalj i celik"(1951.g)Njeni osnivaci su: Belgija,Francuska,Holandija,Italija,Luksemburg i Nemačka.."Mini Sengenom",u kome je Srbija ekonomski najjaca drzava,kao Nemacka u EU,Srbija mnogo dobija..Ali ne samo Srbija,nego i ostale zemlje clanice buduceg "Mini Sengena",kao sto u EU korist nema samo Nemacka nego sve EU clanice..
Sumnja...
Kakve koristi od EU imaju Rumunija, Bugarska, Hrvatska i druge privredno slabe zemlje? Do sada su u EU vladali Nemačka i Francuska, a sada samo Nemačka.
Мали Ђокица
Не рекосте г Крстићу колико ћемо брже ићи на Косово*? Јел смо до сада ишли преко Марса тамо? Полетимо па где паднемо. Зар нам нису довољни и ови путеви за педесет милиона долара трговине? Боже, да сам јуче умро не бих ни знао каквим сам кривим пругама и путевима ишао по Косову*. Да се вратим на прво питање. Сада је (питање): Колико ће им после, аутопутом, требати времена да дођу у Ниш који већ сматрају својим? За тенкове знам за колико ће доћи.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља