петак, 23.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 24.09.2020. у 18:00 Данијела Давидов-Кесар
ГЛАС ПАЦИЈЕНАТА

Нада и упорност најважније у борби с канцером

Било је тренутака када сам падала, али сам сама устајала јер подршке тада, нажалост, нема, ни од људи који ме окружују ни од здравственог система
Весна Бонџић, председница Женског центра „Милица” (Фото: Лична архива)

У Србији годишње од рака дојке 1.600 жена нестане заувек у тишини. Ја нисам. Још увек сам овде, гласније него икад раније говорим у име свих оних који то не могу. Сусрет с карциномом дојке почео је баш на мој рођендан 1. октобра, пре 14 година. Тада сам откривши промену на дојци отпочела с променом у сопственом животу. На почетку сам била уплашена и сама касније само сама. Тада је прорадио инат онај који ти једини остане онда кад сви око тебе говоре другачије. Тада сам открила нову себе, борбену, јаку жену жену која не одустаје лако. На том путу ме је сачекало недовољно информација, свуда само штури статистички подаци о просеку преживљавања. И то је било прво што чујете. „Живећете десет година ако све тече како ваља”, „То је просек”… говорио ми је неко коме је био посао да помогне да преживим ову болест. Ја не пристајем да ме стављају у оквире, да ми одређују лимите, да будем просек. Не пристајем да тих десет година очајна чекам тренутак кад ћу постати тишина. Борићу се. После свих ових година, кад говорим о томе чујем како је лако мени, јака сам ја, ма сигурно је била грешка у дијагнози, дешава се, кажу. Онај ко је прошао овај пут зна да никако није лако. Улазиш у мрак у непознато и пратиш упутства, углавном непотпуна. Говоре ти када и где да дођеш, не објашњавају ти ништа јер немају времена. Не знаш шта добијаш од терапија и због чега то толико траје, не знаш шта се мења и да ли можеш да издржиш промену. Промену у телу, у изгледу, у односу других према теби. Углавном ти није јасно да ли је нешто што ти се дешава саставни део лечења или нежељена реакција. Не знаш колико си одмакла на том путу, шта те чека даље, на шта имаш право. Ништа нисам знала, али сам издржала све. Било је тренутака када сам падала, али сам сама устајала, јер подршке, нажалост, нема, ни од људи који ме окружују ни од здравственог система. Људи су уплашени, систем преоптерећен. Некада застанем, па исплачем све јутарње поздраве с непознатом ћелавом женом у огледалу, избегавање погледа људи на улици, тишину с друге стране слушалице, осећај напуштености. У читавој тој ситуацији једино што ти остаје и не сме те напусти јесте нада и упорна и тешка борба. Помажући себи трудила сам се да упамтим тај пут како би помогла онима који нису кадри за то. Трудила сам се да се информишем и учим о врстама и подврстама карцинома, о нуспојавама, исхрани, вежбама, правима које имају жене у другим државама. Почињем да упознајем своја права и могућности како би могла даље. Сусрећем се с добрим лекарима и здравственим професионалцима који воле свој посао, који ме поштују јер сам глас оних који не могу да говоре, јер говорим храбро, јер желим да се тамо где се о мени одлучује и питам. Заборављам на све оне који нису дорасли позиву и заклетви. Тада схватам да сама не могу много, али удружена постижем циљ. Тако настаје и наше удружење – Женски центар „Милица”, чији је циљ да утиче на промене које могу донети боље у слове за пацијенткиње оболеле од рака дојке и гинеколошких карцинома.

Већ десет година се трудимо да укажемо на значај препознавања и лечења раног карцинома дојке, јер је најважније ову болест препознати у раној фази и приступити лечењу. Само тада су шансе за излечењем значајно боље. Тада има наде за потпуно излечење, тада је све другачије. Али ми не заборављамо ни оне које нису рак откриле у право време, јер и оне имају право на квалитетније лечење и живот. Ове године кампањом посвећеном гинеколошким карциномима подсећамо жене и на важност бриге о сопственом здрављу на редовне гинеколошке прегледе упркос тешкој пандемијској ситуацији. Редовни гинеколошки прегледи најважнија су заштита од гинеколошких карцинома који су све чешћи код жена у свим старосним добима. Од ове године седиште нашег удружења је у Београду и подржани смо од врхунских здравствених професионалаца и пацијенткиња из разних крајева Србије. Овде смо да бисмо били ближи онима који одлучују о нашем лечењу. Ту смо да говоримо о потребама онколошких пацијенткиња, да будемо њихов глас.

Данас се боримо за једну „Милицу”, и њене 33 године, за њену терапију. Сутра смо већ у 25 градова Србије и Словеније. Дајемо педалу раку, возимо за квалитетнију превенцију и лечење, за доступност дијагностике за сваку жену у Србији, региону, свету. Надам се да мислите о себи, да радите редовне самопрегледе дојке, или да сте неком подршка и снага. Можда нечији телефон очекује ваш позив.

Коментари3
0bdad
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Čučuk Stana
Draga Vesna, još mnogaja ljeta. Prošla sve to pre devetnaest godina.
Kostas
Веки, само храбро и уздигнуте главе, онако као у студентским данима. Поздрав
Darko
Vesna, moja koleginica iz (stare) petoletke, borac i rođeni pobednik

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља