субота, 24.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 25.09.2020. у 22:00 Дубравка Лакић
68. САН СЕБАСТИЈАН

Ту чашу испиј до дна

О филмовима Томаса Винтерберга, Франсоа Озона, Данијел Арбид, Шарунаса Бартаса и освежењима из Кине и Јапана
Из филма „Још једна рунда” Томаса Винтерберга (Фотографије: прес служба 68. ССИФФ)

Сан Себастијан ‒ Данци пију као смукови. Не, није у овој изјави реч о политичкој некоректности већ о закључку који се да извести из садржаја филма „Још једна тура” Томаса Винтерберга. Уз Ларса фон Трира једног од покретача „Догме 95”, оригиналног филмског манифеста који је заузео своје високо место у филмској историји 20. века.

Дакле, Данци и пиће. Много пића. Било које врсте и било којим редоследом. Једно за другим низ грло, без паузе, до потпуног обезнањивања. И то не само викендом већ и током радних дана. Што више алкохола у крви да би се дан претурио преко леђа. Одагнала отуђеност, усамљеност, несигурност, а створила опуштеност у комуникацији са другима и то лажно осећање среће.

 Кроз активне интеракције четворо јунака – уморних средњошколских професора историје, физичког васпитања, психологије и музике, Винтерберг гради концептуалистички филм. Све је концентрисано око наводне теорије једног познатог психолога да би човек требало да се роди са 0,5 промила алкохола у крви како би му та скромна опијеност отворила ум за свет око нас, умањила проблеме и повећала креативност.

 У намери да докажу овакву теорију, професори почињу експеримент како би одржали константни ниво опијености током целог радног дана у школи. Посебно креативан у томе је професор историје у тумачењу изврсног Мадса Микелсена, који је своја, иначе досадна предавања о Другом светском рату, уз тај свој алкохолни допинг, претворио у усхићујући шоу захваљујући којем ученици гутају и памте све лекције. Па и ону о томе како је Черчил, иначе тешки алкохоличар, из рата изашао као победник... „Још једна тура” нуди обиље слатко-горког смеха, јер се иза комичних ситуација крију и оне озбиљне животне ствари. Оне се виде и осећају у позадини ове филмске приче у којој је доказано и то да је тугу немогуће утопити у алкохолу. Зато и не покушавајте.

 Винтербергов филм је један од такмичара за престижну „Златну шкољку” 68. Сан Себастијан фестивала који на својој најавној шпици носе и ону драгоцену ознаку канске палме. Са истом ознаком пред публику и жири стигли су и филмови „Лето 85” Франсоа Озона, „Једноставно страст” Данијел Арбид и „У сумрак” Шарунаса Бартаса у чијој је многострукој копродукцији учествовала и српска продукцијска кућа „Биберче”.

 „Лето 85” је типичан „озоновски” филм. Врсно режиран, емотиван, повремено мистичан, пун љубави. Оне прве, младалачке. Оне која се заувек памти. И таква љубав родиће се између шеснаестогодишњег Алексиса и осамнаестогодишњег Давида који су један у другом препознали пријатеља из снова а не само особу са којом ће доживети своје прво сексуално искуство. Али да ли ће такав сан и таква љубав трајати дуже од једног лета?

 Озонова француска колегиница Данијел Арбид за разлику од њега више прича о телесној жудњи, сексуалној опсесији, а мање о љубави. Јер у њеном филму „Једноставно страст” реч је управо о томе – о страсти каква се једном у животу доживи. Филм Арбидове је адаптација романа Ани Ерно и нека је врста „50 нијанси”, али не сиве, већ читавог спектра јарких боја француско-руских страсних телесних судара. С једне стране је привлачна Францускиња, професорка књижевности, а са друге мистериозни Рус. И све пршти од страсти...

 Литвански аутор Шарунас Бартас под ознаком Кана нуди историјски осврт на 1948. годину и Литванију под „совјетском чизмом” и то кроз причу о богаташком дечаку Унтеу што, прикључујући се партизанском покрету који се опире совјетској окупацији, открива насиље и издају. Бартас у филмским кадровима нуди ликовну раскош која повремено одвлачи пажњу од самих филмских јунака чији мотиви и узроци борбе често остају нејасни...

 Дашак свежине и тематских оригиналности у главни такмичарски програм 68. Сан Себастијан фестивала унели су филмови из Кине и Јапана. Кинески „Вухаи” Жу Жијанга модерним филмским језиком, доследно и ритмично приповеда о губитку људског достојанства у времену (пре)брзог економског развоја државе, у којој материјално преузима примат над основним људским вредностима. Жијанг портретише човека и фасцинантне пустињске пејзаже око омањег града негде у унутрашњости Монголије. У том контрасту човековог свакодневног стреса у трци за новцем и смирености и лепоте природе аутор гради причу о младом Јангу, његовим фрустрацијама због статусне разлике између сопствене и породице његове супруге због чега ће, у намери за пословним доказивањем, упасти у тешке кредитне дугове и у понор безнађа. Занимљив филм. Храбрији, отворенији и директнији од филмова из уобичајене струје савременог кинеског филма.

 И јапански филм „Има ли плачљиваца наоколо” Такуме Сатоа нуди гледаоцима ону врсту узбуђења које се рађа из суочавања са сударом традиционалног и модерног у људској свакодневици. И попут јунака из кинеског филма „Вухаи” и Сатоов је млади муж који на погрешан начин покушава да се избори са оним што се зову брачне, родитељске, друштвене и пословне обавезе. Млађахни Тасуку једноставно је незрео и као такав довешће себе у ситуацију да га пијаног и голог усред светог, традиционалног фестивала Намахаге (празник сличан покладама током којег маскирани мушкарци плаше децу како би она била добра и послушна током целе године), прикажу на националној телевизији. Због овакве несмотрености Тасуку је изопштен из друштва због срамоћења села и његове традиције, због чега ће сам побећи у Токио. После две године Тасуку ће се вратити кући сматрајући да ће искреним извињењима и супрузи и ћеркици, породици и селу, исправити све и наставити тамо где га је сопствена глупост зауставила. Такуме Сато пред свог јунака ставља низ препрека указујући да постоје грешке које су неисправљиве. Пут ка животној зрелости и преузимању одговорности посут је трњем.Антрфиле

Из филма „Акеларе” Пабла Агијера

Лов на баскијске вештице

Сан Себастијан ‒ Један од филмова о којем се прича је „Акеларе” аргентинског редитеља Пабла Агијера, рађен иначе у копродукцији са Баскијом, где се и дешава његова радња смештена у сам почетак 17. века у јеку инквизиције у Шпанији.

 Неколико девојака из рибарског села у којем су сви мушкарци на мору, оптужене су да су вештице и заточене чекају пресуду за спаљивање на ломачи. Судија, којем је краљ дао наредбу да „очисти регион”, од њих захтева и да признају све оно што знају о акелареу – церемонији са плесом и магичним конотацијама током које, наводно, постаје јасно да је сам ђаво одабрао своје слуге да би се парио са њима.

 У Агијерином филму млади женски глумачки ансамбл са толико страсти и талента оживљава ликове и атмосферу, одсликавајући и женску снагу, пркос и храброст какву феминисткиње нашег доба могу само да сањају...

Коментари0
c1ee8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља