Живот нам, углавном, други усмеравају. Ниси ми то никада рекла. А ни ја те нисам питао. Чекао сам да сам схватим, тражећи упорно комадиће своје историје поред пута. И своје меморије. „Купусару” сећања која се ставља испод руке у тренутку када ти у чекаоници вечности прозову име. Јер, тамо куда се из те чекаонице полази ништа се осим сећања и не може понети.
Мудрост твога искуства тетка, моја је лековита мантра. Молитва за дисциплиновање мисли, протеза за дух када почне да ћопа и посрће.
„Шта год се тамо дешавало, гледајте само напред“.
И не знајући, највреднију ствар нисам понео у коферу. Остала је да чучи у сени леве стране мога мозга. И да устаје да протегне ноге када дан пређе у overweight зону. А то се, тетка, догађа често, чешће н'о што сам се надао.
Није да се кајемо тетка …
Прошли живот заробили смо испод хрпе незадовољства. Нови још нисмо ни почели. А више од две године како газимо међу свим тим кенгурима.
За прошли живот девет месеци у стомаку мајке било је сасвим довољно. За овај нови, у желуцу судбине и сумњичаве аустралијске бирократије одвајају се године. Број три као доња граница оптимизма. У себи типујем на пет.
Мада, као инжењер можда нешто и вредим, као коцкар тек немам никаквих шанси! И то ме једино и плаши. Шта плаши, изува ме из ципела од страха! Та дилема која ми паралише мисли: јесмо ли судбини пљунули у лице?
Ти знаш да то нисмо намерно урадили тетка.
Били смо заробљени, странци у рођеној земљи. Знам да знаш какав је то осећај. Никакав! Бити странац у туђој, зар то није далеко нормалније? Па макар постао поносним генералом компромиса са самим собом, да би се потомству утабала боља будућност. Цена – ситница: две каријере у константно ниском лету, инжењера саобраћај и оперске певачице, коначно су приземљене.
Знам да ће ти ово деловати тужно тетка, разочаравајуће чак. Исте смо крви, ти и ја, која носи запис да је наш посао оно што смо ми. Изван тога нас нема, осим у форми бескорисних хобија. Овде нас итекако има тетка, тачније, мора нас имати.
Ова авантура не подноси искључивост. Улог је велики и несмотрен, а на чеку којим се обезбеђује покриће својеручно смо исписали „спремни на све“. Једино што нисмо знали шта ће то „све” подразумевати. И какве ће ожиљке споља и изнутра оставити.
Ал' пази сад тетка, поноснији смо него што смо у прошлом животу били.
Моћи нешто, овде значи преживети, а преживети, значи успети. Кажу да само хронично лењи и они ментално другачији не могу ништа или не желе ништа. За све остале шанса итекако постоји. Само што ми нисмо сви остали тетка. Онаквим смо какве су нас васпитали људи којима су поштење, образовање и верност струци светиње. Који су стамени у својим уверењима, вредностима и трасираном путу. И код којих флексибилност у избору никада није била озбиљна опција (уосталом као ни емиграција).
Не разуми погрешно тетка, не критикујем их ја. Волим их до неба и страшно ми недостају. Једино они, неколико њих у најужој породичној орбити (ти се, наравно, подразумеваш) и то је све.
Ал' то не помаже овде тетка. Овде помажу воља и спремност. Да упрљаш руке, савијеш кичму и почастиш тело колекцијом хроничних болова који се тешко лече.
Тек у умору и болу ми смо у свом елементу. Јесте тетка, елемент је наш, али живот на тренутке као да није. Знаш већ тај ефекат, као да си екран по коме неко из таме слаже слајд по слајд туђе приче. А ти беспомоћна да било шта одузмеш или додаш. Збуњено трепћеш на промену слајда, озари те јарки колорит, најежи те загушљива визура.
Генетска заоставштина ствара нам проблеме, за камелеоне нисмо способни. А ништа не настаје само од себе, само на основу хтења.
Вештина је уредити властити живот овде тетка. Под условом да ти се столица не измакне. И да заборавиш да си сличну вештину неуспешно вежбао раније, на неком другом месту.
Па ипак, када сване дан, лакше нам се осмех искраде на лице. И оне тескобе нема када киша запне. А ветрове већ и не примећујемо.
Тако некако тетка …
Твој Н.
Ненад Томић
