четвртак, 22.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 25.09.2020. у 20:09 Ненад Томић
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Да ли смо потомству утабали бољу будућност

Прошли живот заробили смо испод хрпе незадовољства. Нови још нисмо ни почели. А више од две године како газимо међу свим тим кенгурима. Да би потомству утабали боља будућност, две каријере, инжењера саобраћаја и оперске певачице, константно у ниском лету, коначно су приземљене. Дилема која ми паралише мисли: јесмо ли судбини пљунули у лице?
(Фото Пиксабеј)

Живот нам, углавном, други усмеравају. Ниси ми то никада рекла. А ни ја те нисам питао. Чекао сам да сам схватим, тражећи упорно комадиће своје историје поред пута. И своје меморије. „Купусару” сећања која се ставља испод руке у тренутку када ти у чекаоници вечности прозову име. Јер, тамо куда се из те чекаонице полази ништа се осим сећања и не може понети.

Мудрост твога искуства тетка, моја је лековита мантра. Молитва за дисциплиновање мисли, протеза за дух када почне да ћопа и посрће.

„Шта год се тамо дешавало, гледајте само напред“.

И не знајући, највреднију ствар нисам понео у коферу. Остала је да чучи у сени леве стране мога мозга. И да устаје да протегне ноге када дан пређе у overweight зону. А то се, тетка, догађа често, чешће н'о што сам се надао.

(Фото Пиксабеј)

Није да се кајемо тетка …

Прошли живот заробили смо испод хрпе незадовољства. Нови још нисмо ни почели. А више од две године како газимо међу свим тим кенгурима.

За прошли живот девет месеци у стомаку мајке било је сасвим довољно. За овај нови, у желуцу судбине и сумњичаве аустралијске бирократије одвајају се године. Број три као доња граница оптимизма. У себи типујем на пет.

Мада, као инжењер можда нешто и вредим, као коцкар тек немам никаквих шанси! И то ме једино и плаши. Шта плаши, изува ме из ципела од страха! Та дилема која ми паралише мисли: јесмо ли судбини пљунули у лице?

(Фото Пиксабеј)

Ти знаш да то нисмо намерно урадили тетка.

Били смо заробљени, странци у рођеној земљи. Знам да знаш какав је то осећај. Никакав! Бити странац у туђој, зар то није далеко нормалније? Па макар постао поносним генералом компромиса са самим собом, да би се потомству утабала боља будућност. Цена – ситница: две каријере у константно ниском лету, инжењера саобраћај и оперске певачице, коначно су приземљене.

Знам да ће ти ово деловати тужно тетка, разочаравајуће чак. Исте смо крви, ти и ја, која носи запис да је наш посао оно што смо ми. Изван тога нас нема, осим у форми бескорисних хобија. Овде нас итекако има тетка, тачније, мора нас имати.

Ова авантура не подноси искључивост. Улог је велики и несмотрен, а на чеку којим се обезбеђује покриће својеручно смо исписали „спремни на све“. Једино што нисмо знали шта ће то „све” подразумевати. И какве ће ожиљке споља и изнутра оставити.

Ал' пази сад тетка, поноснији смо него што смо  у прошлом животу били.

Моћи нешто, овде значи преживети, а преживети, значи успети. Кажу да само хронично лењи и они ментално другачији не могу ништа или не желе ништа. За све остале шанса итекако постоји. Само што ми нисмо сви остали тетка. Онаквим смо какве су нас васпитали људи којима су поштење, образовање и верност струци светиње. Који су стамени у својим уверењима, вредностима и трасираном путу. И код којих флексибилност у избору никада није била озбиљна опција (уосталом као ни емиграција).

(Фото Пиксабеј)

Не разуми погрешно тетка, не критикујем их ја. Волим их до неба и страшно ми недостају. Једино они, неколико њих у најужој породичној орбити (ти се, наравно, подразумеваш) и то је све.

Ал' то не помаже овде тетка. Овде помажу воља и спремност. Да упрљаш руке, савијеш кичму и почастиш тело колекцијом хроничних болова који се тешко лече.

Тек у умору и болу ми смо у свом елементу. Јесте тетка, елемент је наш, али живот на тренутке као да није. Знаш већ тај ефекат, као да си екран по коме неко из таме слаже слајд по слајд туђе приче. А ти беспомоћна да било шта одузмеш или додаш. Збуњено трепћеш на промену слајда, озари те јарки колорит, најежи те загушљива визура.

Генетска заоставштина ствара нам проблеме, за камелеоне нисмо способни. А ништа не настаје само од себе, само на основу хтења.

Вештина је уредити властити живот овде тетка. Под условом да ти се столица не измакне. И да заборавиш да си сличну вештину неуспешно вежбао раније, на неком другом месту.

Па ипак, када сване дан, лакше нам се осмех искраде на лице. И оне тескобе нема када киша запне. А ветрове већ и не примећујемо.

Тако некако тетка …

Твој Н.

Ненад Томић

Коментари8
d2fc0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Miroslav
Ni ovamo ni tamo a gde smo mi to? Kao da smo mogli birati, kad smo odlazili? Mi smo se njima ponudili, ko je pokazao interes za nas, mi smo mu se odazvali. Nekoliko dana smo bili srećni, ali samo nekoliko dana. Kako se približavao dan odlaska, bilo je sve teže. Neko od prijatelja navija za odlazak, neko od prijatelja ne, komentari se smenjuju. A mi kao u agoniji, uređujemo papirčine, kao da to radimo za nekog drugog. I kad je sve uređeno, suočite se sa odlaskom. I sada smo ni ovdje ni tamo?
Marina
Bila sam tamo godinama. Vec dugo sam ovamo. Dusa mi ovamo pripada. A dusa je vazna, zar ne?
Mirs
Ima nas raznih. Moji su koreni ispod mojih stopala.
Petrana
Dobro bi bilo da smo ''I tamo i ovamo'', kao ovi filmski glumci koji kupuju kuće na kontinentima, a tamo ne budu ni dan. Danas je saobraćaj brži, ne putuje se tri meseca brodom. Imamo skajp, imamo wocap, imamo, hvala Tesli, mnogo pogodnosti da bi bili ''I tamo i ovamo''. Valja otići pripremljen. Internet sve donosi pritiskom na dugme. Ranije je bilo ''samo'' dva meseca da stigne obični papir. Obožavam što sam ''I tamo i ovamo''. Toliko sam ''ovamo'' i ''tamo'' da više ne znaju gde sam duže.
Dragan Pik-lon
Dok je covek mlad on je tamo i ovamo(hvala bogu) a kad ostari on je samo tu.Blizu apoteke i groblja.Boji se kremacije,kao djavo krsta.Uskoro ce nam i tu zadnju oazu oteti zapad-kremirati ce nas sekundu pre nego sto izdahnemo.To je jeftinije i ''humanije'' nego da cekamo ljudski sprovod na kome ce ionako biti samo stranci.Sve ovo mi rece stariji Srbin iz Makedonije,koji ovde na zapadu ceka zadnji cas.Napravio je u zavicaju cardake,ni na nebu ni na zemlji.Ne moze da se vrati.Zbog dijalize bubrega.
Ljiljana
Zbog dijalize bubrega. Zbog toga sam otisla pre 30 godina i zbog toga sam jos ovde a nisam tamo.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља