понедељак, 26.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 28.09.2020. у 21:21 Јелена Чалија

Српски патријарх заточеник у оба светска рата

Гаврило Дожић, који је и у Првом и у Другом светском рату био у логору, упокојио се пре тачно 70 година, а тим поводом Митрополија црногорско-приморска приредила је његове мемоаре, списе и животопис
Патријарх Гаврило Дожић (Фото Википедија)

Црква има свој вековни поредак који се не сме нарушавати под утицајем политичких прилика и не може изаћи у сусрет молбама да се Македонцима да самосталност мимо канона, а ако би се определили за неку „одметничку авантуру” то ниједна православна црква не би признала. Питање самосталности Македонске православне цркве поново је ових дана актуелизовано молбама да им васељенски патријарх да аутокефалију, а актуелно звучи и цитирана позиција поглавара Српске православне цркве од којег се независност, иако би по канонима тако требало, више и не тражи.

Цитирани ставови, у ствари, изречени су још у мају 1947. на једном састанку у Патријаршији, а тадашњим функционерима представио их је патријарх Гаврило Дожић. Заробљеника аустроугарских и немачких логора у два светска рата, клирика Васељенске патријаршије, поглавара српске цркве који је преко радија подржао демонстрације 27. марта 1941. и одбацивање Тројног пакта, Гаврила Дожића садашњи читаоци и проучаваоци црквене историје моћи ће ближе да упознају захваљујући сабраним делима које је недавно објавила Митрополија црногорско-приморска поводом седамдесетогодишњице његовог упокојења.

Чине је три књиге, „Мемоари”, „Списи” и „Животопис”. Уз научној јавности мало познату другу књигу „Мемоара”, занимљиво је да се први пут објављује и више од 100 докумената, писама, посланица, аката патријарха Гаврила, док је његов „Животопис” написала историчарка Радмила Радић. Описујући га као једну од најзначајнијих личности осмовековне историје Српске православне цркве, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, аутор више књига из историје српске цркве, каже да су најинтересантнији и историјски најважнији периоди његове архијерејске службе везани за Пећку митрополију у Краљевини Црној Гори, Митрополију црногорско-приморску у Краљевини СХС/Југославији, заточеништво у Другом светском рату и Патријаршију српску у Краљевини Југославији, али и у социјалистичкој Југославији.

„Дао је немерљив допринос другој обнови Пећке патријаршије од 1918. до 1922. године и увек је утврђивао јединство српског народа. Изабран је за патријарха српског у једном од најсложенијих тренутака нововековне историје. На светској позорници је у време његовог избора за патријарха увелико био позициониран комунизам у Совјетском савезу, али је бујао и нарастао нацифашизам. Дошао је на трон Светога Саве у времену када је његов претходник, по свему судећи, отрован због одбране достојанства српске цркве. Држава је била политички разједињена и обезглављена јер је, неколико година пре његовог избора за патријарха, убијен краљ Александар, а државом су управљали намесници на челу с кнезом Павлом”, подсећа Џомић.

Он истиче да је патријарх Гаврило остао упамћен као исповедник православне вере јер је, како додаје, 27. марта 1941. године, после закључивања пакта с нацифашистима, са Светим архијерејским Сабором, који је сазвао у ванредно заседање, одлучно устао у одбрану образа и душе нашег народа.

„Да иза њега није остало ништа осим чувеног говора на Радио Београду 27. марта 1941. године довољно је да остане златним словима уписан у нашу историју. У састављању тог говора је, нема никакве сумње, учествовао и владика Николај. Није прихватио позив да оде из земље с краљем и краљевском владом. Отишао је на најсигурније место у духовном смислу – у манастир Острог да се моли Богу за свој народ и свештенство крај ћивота Светог Василија Острошког, где је и ухапшен од Немаца”, наводи Џомић.

Хапшење се догодило 25. априла 1941. и патријарх Гаврило га детаљно описује у својим „Мемоарима”: како су му у келију упали гестаповци, ухапсили га уз повике да је ратни хушкач и злочинац, претукли његовог шефа кабинета, а њега оставили напољу, сатима на киши без зимског капута. „Ми смо обојица овога пута поднели оно што данас подносе у истој мери наша светосавска деца, којима је стављен крвави немачки нож под гушу. Али морал мора да остане висок у свим искушењима, без кога не може ни бити сутра победе”, пише патријарх Гаврило.

„У Другом светском рату је био једини црквени поглавар који је ухапшен и конфиниран, а потом и утамничен у злогласном нацифашистичком логору Дахау. С њим је ту горку чашу испио и владика Николај. Интересантно је да је Хрватица Љубица Штефан још осамдесетих година 20. века у ’Гласу концила’, под именом Томислав Вуковић, објављивала фељтон у коме је покушала да прикаже да су патријарх Гаврило и владика Николај били ’у хотелском смештају’ логора Дахау. Фељтон је касније преточен у књигу под насловом ’Српска црква и фашизам’, али с њеним именом као ауторке. Још је поразније то што су опскурни типови код нас плагирали тезе Љубице Штефан како би оптуживали српску цркву чак и због тога што су њен првојерарх и најугледнији владика били заточеници за време нацифашизма”, каже Џомић и додаје да не треба никако заборавити да је патријарх Гаврило био у аустроугарском логору у Цегледу и за време Првог светског рата. 

Протестна писма Брозу

Патријарх Гаврило вратио се у земљу почетком новембра 1946.

„Затекао је ужасне билансе. Убијено је пет епископа од усташа и један од комуниста. Побијено је скоро 500 свештеника од комуниста, преко 200 од усташа и још око 200 од Немаца, Италијана, Мађара, Арнаута и других. Срушено је више стотина храмова и манастира. Уз све то, нова комунистичка власт је кренула у ’одвајање цркве од државе’ на бруталан начин. Свештеници и верници су гоњени и суђени, а црква је у правном смислу сведена на једну од ’грађанских организација’. Патријархова писма и протести због таквог стања Брозу данас представљају важне историјске изворе о стању и положају наше цркве после Другог светског рата. Упокојио се 7. маја 1950. године, али постоје одређена мишљења да је и он отрован.

Пред Бога, коме је од младости предано служио, отишао је као исповедник чиста образа”, каже Велибор Џомић.

Коментари10
ecba6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Драган59
За људе који нису верујући тешко је и замислити колики духовни проблем за свештена лица може бити ускраћивање могућности богослужења и контакта са парохијанима. Кога интересује може прочитати кроз шта су прошли током интернације у Војловици и у физичком и у духовном смислу. Причати о логору као хотелу је не само непристојно него и неморално и одражава или неинформисаност или крајњу злурадост. Како нам је тешко пала изолација због пандемије коју смо провели уз све угодности властитог дома.
Sloba
Dožić nije proveo rat u Dahau nego u manastirima Ljubostinja i Volujvica. Tek pred kraj rata je nakratko prebačen u Dahau, gde je smešten u posebnu jedinicu za prominentne ličnosti iz savezničkih zemalja. Brzo zatim je prebačen u Sloveniju da bi tamo sa Nikolajem organizovao antikomunističke snage koji su bežali iz Srbije. Takodje, nije da nije hteo da pobegne sa kraljevakom vladom aprila 1941 g. nego je jednostavno zakasnio pa su odleteli bez njega.
Владимир
Мада је краљевина Југославија 25 марта 1941 потписала мировни уговор са Немачком (као и СССР - пакт Молотов Рибентроп), српски патријарх је два дана касније подржао државни удар (пуч) и благословио га речима : “Ноћашњи акт спасао је част нашег народа и државе па због тога и ми можемо само благословити ово дело”. Тај акт је разбеснео Хитлера и Србима донео невиђена страдања.
Dragomir Olujić Oluja
Velibor Džomić vrlo dobro zna da patrijarh Gavrilo Dožić i vladika Nikolaj Velimirović nisu u logoru Dahau bili (nešto više od mesec dana) kao logoraši, nego su po sporazumu Gestapoa i Nedićeve vlade poslati da “smiruju” jugoslovenske logoraše – zajedno su sa nemačkim oficirima stanovali u oficirskoj zgradi i hranili u oficirskoj kantini!...
Гиги
"Уз све то, нова комунистичка власт је кренула у ’одвајање цркве од државе". А шта је требала нова комунистичка власт, власт која је одбацила и Бога и цркву, да уради? Црква је још имала велику срећу да је сведена у правном смислу на једну од "грађанских организација" и да није забрањена. Не пушта Бог бадава недаће на цркву, има ту нечега што црквени великодостојници нису добро чинили.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља