„Ми смо тукли хришћанске Србе на Косову и довели муслиманску нарко-мафију на власт. Косовски Албанци никад нису били пријатељи Америке и никад то неће бити.” Ако сте помислили да су то речи Србина, преварили сте се. Ово је рекао човек који је виђен као могући амбасадор САД у Немачкој, пензионисани пуковник америчке армије Даглас Макрегор. Уз то је америчку агресију 1999. оценио као тежњу САД да „суштински негују пријатељство и разумевање са муслиманским светом”.

Тиме је показао да је питање Космета и за САД и за ОИС (Организације исламске сарадње) исламско, без обзира на то шта о томе мисле и Албанци и Срби. То су доказали септембарски предговори Вучића, Трампа и Хотија.

Нажалост, све претходно цитирано негирају они којима то иде у прилог – Срби. И то скоро сви! И политичари и научници и публицисти и народ, и на тај начин раде сасвим несвесно у прилог Харадинаја и Тачија.

То што је Макрегор изјавио 2020, ја сам као потпуно непознат асистент изрекао у веома читаној „Дуги” 3. маја 1986. Пре 34 године. Мој се став отприлике сводио на следеће: „Кад се из албанског сецесионизма извуче исламски екстремизам остаће корице као кад се из уџбеника физике извуче математика.” То је за југословенску јавност био ударац маљем у главу. Рушило је све поставке на којима је почивало тадашње државно поимање збивања на КиМ. За власти и науку био је то сукоб са стаљинизмом Енвера Хоџе. Какав ислам, каква религија, ко још верује у Бога?

Кад је дара превршила меру и кад се видело да се политичка улога ислама не може занемарити, доживео сам да ме позову у МИП. Заједно са мном позван је и колега Дарко Танасковић. Примила нас је група амбасадора. После увода, дали су реч нама. Први говорник је требало да буде Дарко Танасковић. Он је имао више универзитетско звање. Али је он врло вешто предност дао мени. Ја сам без икакве глуме рекао све оно што иначе пишем у новинама, па и још јаче и аргументованије. На лицима амбасадора видео сам запрепашћење и тајац. Њихов мозак формиран у оквирима дијалектичког материјализма никако није могао да схвати то што ја говорим. Јер, како да радничка класа Пакистана буде у истом строју са својим капиталистима, а против међународне радничке солидарности.

Слушаоци су само ћутали, а реч је преузео колега Танасковић. Он је, не негирајући директно ништа што сам ја казао, сасвим срушио моју причу и увио је у обланду која се слушаоцима допала. Његов став се најбоље може видети из текста о Космету, који је сам написао и објавио у НИН-у 8. априла 1990. Рекао је: „Дају ли нам чињенице... право да југословенство наших муслимана прогласимо за неку врсту кетмана из којег они сада... излазе... и ступају у борбу на Алаховом путу и то опет на Косову... потписник ових редова убеђен је да не...” Подсетимо да су то године када се целокупна Исламска заједница (ИЗ), а посебно на Космету ставила на располагање Ибрахиму Ругови.

После те приче, на лицима амбасадора се видело задовољство. Она се уклопила у њихову шему засновану на идеологији Савеза комуниста.

Резултат је јасан. Мене више никада нису позвали у МИП. Напротив, стално је било покушаја да ме истерају с посла. За разлику од тога, колега Танасковић је три пута постао амбасадор. Колико ме сећање служи, то није пошло за руком никоме ко није био формални члан неке партије и уз то није професионални дипломата.

Углавном, Танасковићева идеја је превладала. Све власти, и комунистичке и некомунистичке, инсистирале су и инсистирају на истом ономе што говоре и Албанци, да је албански покрет изразито антирелигиозан. Без обзира на то да ли је реч о стаљинистима или „либералним демократама”. И њихова идеја с завршава у границама велике Албаније. После чега би Србију оставили на миру барем северно од Ниша.

И сада се одједном појављује Трампу близак човек и негира ту причу. Указивањем на исламску мафију, он подсећа на исламски политички императив, који подразумева борбу са свим немуслиманима све док се застава џихада не завијори на Белој кући. Самим тим он америчку јавност упозорава да су муслимански Албанци непријатељи Америци, а хришћански Срби пријатељи.

Срби би озбиљно требало да размисле да ли им више одговара да певају у хору с Тачијем и Харадинајем о националистичкој великој Албанији, чиме постају албански савезници и савезници америчке дубоке државе. Велика Албанија није албански циљ, а трајан је амерички пројекат. Или им више одговара оно што каже Макрегор, што од САД може да учини српског савезника и непријатеља исламском екстремизму, који је идеологија која прожима огромну већину албанских политичких субјеката.

Професор универзитета, оснивач научне дисциплине политикологија религије

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa