петак, 23.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 30.09.2020. у 08:48 Дарко Пејовић

Српски мајор због кога је дрхтао бечки двор

Војислав Танкосић је поживео само 35 лета, готово трећину свог века је провео на бојиштима, а био је актер свих бурних догађаја од Мајског преврата до Великог рата
Војислав Танкосић (Фото Википедија)

За живота је постао митска личност, чему су подједнако допринели његови заклети непријатељи и верни саборци. Мајор српски и војвода комитски Војислав Воја Танкосић рођен је 28. септембра 1880. године у Руклади, селу између Уба и Лајковца. Поживео је само 35 лета, а готово трећину свог века је провео на бојиштима.

Био је актер свих бурних догађаја од Мајског преврата до Великог рата. Један је од оснивача и творац устава тајне организације „Уједињење или смрт” (1911), која се борила за ослобођење и уједињење свих српских крајева. Аустроугарска га је сматрала државним непријатељем број један. И мртвог га се плашила...

У вртлог историје загазио је још као млад потпоручник, учествујући у свргавању краља Александра Обреновића. У ноћи преврата, између 28. и 29. маја, командовао је водом који је стрељао браћу краљице Драге, Никодија и Николу Луњевицу.

Под династијом Карађорђевића 1904. отпочиње двогодишње герилско војевање на подручју Старе Србије, како се називала територија Санџака, Космета и Македоније. Тајне операције ради заштите српског живља од Арбанаса и Турака овенчалe су га славом и популарношћу, тим више што су чуда од јунаштва била у опреци с његовом ситном телесном грађом, због које су му још на Војној академији наденули надимак Шиља.

Затишје у Танкосићевом ратничком животу потрајало је до аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, октобра 1908. Упоредо са ширењем мреже својих људи у Босни, почиње да регрутује добровољце за рат који се чинио неминовним. Због тих активности Танкосићево име почиње да се редовно појављује у поверљивим дипломатским и шпијунским извештајима, а он и његове комите постају опсесија аустријске и мађарске штампе.

Међутим, до оружаног сукоба с Бечом проћи ће још шест година. У међувремену протутњала су два балканска рата – онај први, октобра 1912, започео је Танкосићев Лапски четнички одред, нападнувши Турке на караули Мердаре.

А онда се, на Видовдан 1914, догодио Сарајевски атентат. У Ултиматуму Аустроугарске, који је Београду уручен 23. јула исте године, између осталог је затражено „да се без икаквог одлагања ухапси мајор Воја Танкосић”. Њега је званични Беч оптужио да је организовао и наоружао групу припадника „Младе Босне”, који су извршили атентата на надвојводу Франца Фердинанда.

У настојању да избегне рат с царевином, српска влада наређује да Танкосић буде лишен слободе, а да се од Аустријанаца затраже резултати истраге спроведене у Сарајеву „ради даљег поступања”. Чим се рашчуло за хапшење, око штаба Дунавске дивизије на Торлаку, где је војвода био притворен, почињу да се окупљају његови четнички саборци.

Њих око 400, до зуба наоружаних, тражило је моментално ослобађање свог команданта. Министарски савет 26. јула доноси одлуку да Танкосић буде пуштен, уз образложење да Аустријанци нису поднели никакве доказе о његовој кривици. Два дана касније, Аустроугарска објављује рат Србији...

За Танкосића и његове четнике то је значило поновни одлазак на прве борбене линије, најпре у одбрани Београда на почетку рата, затим на Дрини, код Лознице, Крупња и Љубовије. Ратни извештачи царских новина малтене су сваког другог дана објављивали лажне вести о његовој погибији.

У октобру 1915. војвода Воја је водио своју последњу битку. Код Великог Поповића, десетак километара од Деспотовца, шрапнел му је пробио грудни кош. Сахрањен је у Трстенику, на тајној локацији.

Непријатељске снаге су 8. новембра 1915. заузеле Трстеник. Одмах је започела интензивна потрага за скривеним гробом. Окупационе власти су грозничаво настојале да угасе мит о неуништивом четничком команданту, за кога се у народу причало да је још жив.

До данас је остало непознато ко је издао где је Танкосић покопан, али се зна да је ради ексхумације и идентификације 16. децембра у Трстеник допутовао специјални агент пештанске полиције. Танкосићево тело је ископано и фотографисано, а о потврди његове погибије славодобитно је известила сва аустроугарска штампа.

Четири године након завршетка Великог рата, 8. октобра 1922, његови земни остаци пренети су на београдско Ново гробље и сахрањени уз војне почасти. Удружење старих четника покренуло је 1938. иницијативу да се Танкосићу у престоници подигне споменик.

Издејствоване су све дозволе и требало је да се обележје током 1941. постави на Вилзоновом тргу (данашњи Савски трг), али је избијање Другог светског рата осујетило тај план.

После деценија тоњења у заборав, лик и дело мајора Војислава Танкосића осветлиле су – „Сенке над Балканом”. Један од најузбудљивијих заплета ове изузетне ТВ серије тиче се управо откривања особе која је Аустријанцима одала локацију на којој је Танкосић тајно сахрањен...

Коментари28
eb91d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ратко Баско
Једно село на путу Урошевац - Гњилане звало се Танкосић. Настало је између два рата од колониста из Црне Горе, Херцеговине и Пчињског краја. Војислав Шешлија је пре две године објавио монографију под називом ''Танкосић - села којег више нема'', пошто су сви српски становници протерани јуна 1999. године, неки смртно страдали, а село спаљено. У књизи је описан и лик војводе Танкосића, по коме је и названо.
Miki
svašta sam čitao o Tankosiću: od toga kako je čupao ljudima zulufe (ne vukao nego baš iščupao) pa do toga da su ga vojnici mrtvog nosili u juriš! verovatno je to model "pravog Srbina"! takvi ipak ne mogu biti oslonac za izgradnju stabilnog, progresivnog, civilnog društva!
Жики
Мој став је да такви служе да чувају моралне вредности и патриотски дух и буду део темеља на којима ће се изградити једно такво друштво које сте споменули, а коме се сви надамо.
Зоран Чачак (пишимо ћирилицом)
Па битке и ратове не добијају филозофи. Они и могу да филозофирају, јер им то омогућују овакви, као мајор Танкосић.
гандра
танкосић је отерао гаврила принципа и недељка чабриновића, кад су се ови пријавили у добровољце - касније, кад су вежбали пуцање спремајући се за атентат, нису успевали да погоде дрво са неколико метара одстојања - нема више у србији јунака, и не само јунака - у србији више нема човека
артиљерац
Чабриновић није био у логору за обуку четника у Прокупљу из кога је Танкосић стварно удаљио Принципа.Али из потпуно друхог разлога.У писму Апису,које је послао по жандарму који је пратио Принципа,је написао:Овај момак је комунац,он није за нашу(националну)ствар,Мој ти је савет да га пребациш преко, у Земун,у Аустроуграску.То писмо је сачувано у кући аписове сестре и зета,код којих је становао.
Леон Давидович
Било је то јуначко доба. Народ који се тек ослободио турског ропства знао је да цени слободу и да се за њу жртвује. Временом све је пало у заборав.
Леон Давидович
@Моца Масовна издаја била је већ 1941.Неке патриотске личности попут Гаврила Принципа, Аписа и других помињати су и после 1945. и нису предати забораву.27. март је био симбол отпора поробљивачу фашизму итд.
Моца
Временом... Од '45 је пало много тога у заборав.
Гуламфер
Воја Танкосић није погинуо од шрапнела, него је убијен са леђа на спавању, метком у потиљак. Од српске (беле) руке.
Maja
@Гуламфер i @Јаху - Oprostite mi na neznanju, ali prvi put čujem o nekoj bijeloj ruci. Tko su ti?
Јаху
Нетачно. Преминуо је од задобијених рана у војној болници у Трстенику 2.11.1915. Бела рука је тек касније формирана

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља