понедељак, 30.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 02.10.2020. у 18:45 Марина Вулићевић

Зло је увек исто, а рат је највеће

Када су Ђорђа Лебовића у Израелу питали зашто се све то дешава у Југославији, одговарао је: „ Кажите ви мени, а зашто леминзи, мирољубиве, љупке животињице када полуде пливају у дубока мора и даве се?”, присећа се његова супруга Злата
Ђорђе и Злата Лебовић (Фото: лична архива)

Најважнија књига Ђорђа Лебовића „Семпер идем” (Лагуна) преведена је и на хебрејски језик, у издању јерусалимске издавачке куће „Кармел”, уз подршку Министарства културе Републике Србије, а ауторка превода је Дина Катан Бен Цион.

Према речима Злате Лебовић, супруге овог нашег познатог писца, драматурга и сценаристе, преводитељка је рођена у Сарајеву 1937. године, немачку окупацију преживела је у једном италијанском кампу за јеврејску децу, а од 1949. године живи у Израелу. Својим животом и ставовима блиска је аутору и његовој животној причи, четрнаестогодишњег дечака који је искусио пакао Аушвица и изгубио четрдесет чланова породице, исприповеданој у овом тестаментарном роману о сталном враћању зла, увек истог.

Према речима наше саговорнице Злате Лебовић, Дина Катан је левичарка, са изразито хуманистичким опредељењем и верује у истину Талмуда: „Не чини другом оно што не желиш да се теби чини.” Писала је песме и преводила: Андрића, Киша, Александра Тишму, Самоковлију... дружила се са публицистом Михалеком и Жени Лебл. Код нас је објављена њена књига песама „Заједничка соба”.

Пријатељство аутора и преводитељке постојало је од времена његовог боравка у Израелу, када му је „Камерни театар” у Тел Авиву наручио драмуа Дина Катан је превела, како каже Злата Лебовић.

Она се такође присећа и мучног времена почетка 90-их година прошлог века и тренутка када је писац одлучио да напише роман „Семпер идем”, у Ровињу, 28. августа 1990. године. Затим, чита део из његовог дневника који најбоље дочарава оно што се дешавало у уметнику:

 „Друштво се окупило, као обично, да обележи крај лета и повратак у Београд. Седимо на улици, испред скромног стана љубазних домаћина: пред нама морски плодови које друштво залива црним вином и политизира, политизира. Говори се о хаотичној стуацији у земљи, о злој судбини Срба у Хрватској, о Јасеновцу, и сада о балван револуцији у Крајини. Као рефрен понављају се реченице: ’Југославија српска тамница, што Срби постигну у рату губе у миру, Србија трипут ратовала и опет ће ‒ ако мора, а мора да заштити Србе у Хрватској....’ Не могу да издржим, устајем, дрекнем: ’Лудаци, не призивајте рат’... постидим се што вичем кад угледам дечака, сина наших домаћина, из брака Хрвата и Српкиње. ’Ђоко’, обратио ми се, ’ни Србин, ни Хрват нисам! Ја сам Хрбин! Јел може, Ђоко’. ’Може, ти одлучујеш’, одговорио сам, ’у твојим годинама ја нисам могао, био је рат’. Гледајући збуњени лик дечака схватио сам: велико зло нас је узело под своје. Сетио сам се Сомбора, евангелистичке цркве и натписа ’Семпер идем’ ‒ ’Увек исто’, и бакиног објашњења: ’Зло је исто, а рат је највеће.’ Исте вечери обавестио сам Злату да путујемо у Сомбор, чим се у Београду распакујемо, а онда и у Загреб, пре него заратимо.”

‒ По повратку у Београд нисмо путовали у Сомбор, а ни у Загреб. Спаковао је огроман материјал о занатлијама смрти из Другог светског рата, рекао да писање о томе може да чека, купио велику свеску са плавим корицама и почео да записује биографије блиских особа, младих и старих којих више нема, ни у земљи, а ни на земљи, сем у развејаном пепелу и његовом сећању. Зашто? Рат их је помео. У Библији постоји забрана заборава, али ко хаје за то? Заборавља се, и ето поновило се зло, на крају 20. века са истим предзнаком „тла и крви”, и ко је сада одговоран? Наравно, политичари и њихови амбициозни циљеви. Ђорђе Лебовић, власник богатог искуства и у рату и у миру, људе је делио на оне који имају савест и оне који је немају, а међу овим другима, већина нема ни мозак. Уображени политичари увек рачунају са том већином, и ето зла. У кобном загрљају нашла су се два ривала: Хрват Туђман и Србин Милошевић, звани Слоба Слобода ‒ сматра Злата Лебовић.

Док су се, према њеним речима, онеспокојавајући догађаји убрзавали, народ је био узнемирен, и кад је било јасно да ће се Југославија распасти, као контра званичној политици, у престоници се оснива Београдски круг независних интелектуалаца. Ђорђе Лебовић се прикључује, активан је промовишући антиратни став, пише „Трактат о глупости и заглупљивању”, који почиње народним стиховима: „Синџир гвожђе мука је голема ‒ тамница је гора од синџира ‒ зла жена гора од обоје, а зла памет гора нег’ све троје.”

Надаље, констатује да народни песник мудро запажа: глупост је зла памет ‒ глуп ко секира, каже народни мудрац, а она ‒ глупост, може и да убија. Друга Србија је проглашена за издајничку, војска је тенковома разбила антиратне демонстрације на Теразијама. Почиње рат. Тако смо, неславно, ушли у тамни Вилајет, каже Злата Лебовић, па излаз тражимо већ 30 година.

‒ Када је рат почео и у Босни, Сарајево је гранатирано даноноћно, а Ђорђе је рекао: „Сад је готово, остао је само простор за злочине”, и на мој наговор, средином 1992. године пристао да се привремено преселимо у Израел. Тамо је живео његов брат и неколико преживелих другара из Сомбора, био је то добар разлог да обнови сећања за своју књигу. Али ни тамо је није започињао, само се његова плава свеска дебљала, стално је нешто записивао. Када су га питали зашто се све то дешава у Југославији, одговарао је: „Кажите ви мени, а зашто леминзи, мирољубиве, љупке животињице када полуде пливају у дубока мора и даве се?” Сматрао је да је национализам, плус комунизам, отровнији од цијанкалија. Да ту има страха, али да нема срама. Да је истина независна, и да плута међу људима, разбијена у стотину делова, да насилан и нарцисоидан човек не може да оствари утопијски сан о месијанском добру без зла и ратова, он верује само у своју истину, а показује презир према другом и његовој истини. То је суштина романа „Семпер идем” ‒ прича Злата Лебовић, настављајући:

‒ У Београд смо се вратили 2000. године. Ђорђе је тада укључио компјутер и почео ову своју дуго промишљану књигу, прво поглавље „Од раја до пакла.”  Дисциплиновано је радио свакодневно свестан да му је смрт за петама, био је болестан ‒ каже Злата Лебовић, додајући да је писац преминуо 22. септембра 2004. године, а да није завршио три главе: Обест, Злочин и Епилог, из задњег поглавља „Велики суноврат”.

Поводом вечитог враћања истог, у својој плавој свесци Ђорђе Лебовић записао је и ово: „Од просвећеног национализма, либералног, неагресивног или демократског, како се од прилике до прилике називао, дошло се до његовог правог и једино могућег облика ‒ до националсоцијализма, заправо до фашизма, а онда су и човек и читаво друштво у великом проблему, јер фашизам је вирус, брзо се шири, а тешко лечи. Наравно да постоји лек против те пошасти, али није довољно само читање рецепата, лек се мора применити. Без морала, етике и истине нема будућности.”

Коментари9
eef15
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bene
Đorđe Lebović je dobijao Sterijine nagrade pre više od 60 godina, dok još nije ni znao da je dramski pisac. "Nebeski odred" je koautorsko delo sa Aleksandrom Obrenovićem. Nije bilo lako pisati o sopstvenim iskustvima preživljavanja i mukama tinejdžera u logoru smrti.
Goranka Živković
Predivna knjiga . Pročitala sam je pre dve godine a i dalje razmišljam o njoj, o tome kako je malo potrebno da ljudi postanu neljudi. Kada bi više ljudi pročitalo ovu divnu knjigu sigurna sam da bi bilo manje zla na ovom čudnom svetu.
Mira G
lako je filozofirati i kritikovati, tesko je dati resenje. zasto ni jedan pisac ne ponudi resenje?
jedan od
Госпођо причате о протесту у Београду и кругу двојке.Шта је мој народ требао да уради 1991 и 1992, да седи и мирно чека ново клање или да се пресели у Ваш круг двојке?Не би сте их примили сигурно.Нисам никад чула ни Вас ни тај београдски круг да је дигао глас за спас народа у Хватској и Босни и Херцеговини, али сам зато чула једногласност хрватског и муслиманског круга двојке како подржавају поступке свог националног руководства.Само немојте о демократији у Хрватској, преци су нам је осетили.
Петар
Национализам, то је корона вирус. Писати својим писмом, то је патриотизам.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља