уторак, 20.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 03.10.2020. у 11:45 Никола Кирић
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Парадајз ће вам рећи одакле сте

Ако неко не зна где припада а хтео би да зна, ако је почео да заборавља стари језик, а још није ни сасвим савладао онај други, нека проба парадајз одавде и оданде, и каз’ће му се само.
Фото Пиксабеј

Да се не лажемо, пандемија кроз коју пролазимо јесте грозна, ако човек је прилагодљив и то све може да има и својих добрих страна. За себе бих могао рећи да сам испао пандемијски профитер.

Нисам се обогатио на трговини асепсолом, али сам зато некако духовно профитирао. Радио сам од куће, дуго гледао кроз прозор у траву и небо. Имао сам прилике да се сећам свега и свачега и натенане анализирам ствари. Канадско небо овде у Ванкуверу нити је шире нити је уже него небо изнад других места на свету, али трава је врло зелена, прија јој честа киша.   Одличан амбијент за медитацију.

Признајем, јешан сам тип.  И тако, током размишљања, што од гледања кроз прозор, што од досаде, често бих огладнео. Ваљда сам зато пуно размишљао о храни.

Кренуо сам од парадајза. Имам друга и колегу Канађанина, зове се Скот.  Заједно смо радили и лепо се дружили док једног дана он није добио ‘понуду која се не одбија’. Са женом се преселио у Америку, у једну од оних њихових равних држава на средини континента.

После месец-два се јавља се Скот.  Каже лепо су се снашли, скућили се, купили на кредит велики ауто и чамац. Чак су купили и пса – за своје паре.  На послу му супер, комшије љубазне, време није лоше. Каже све је лепо, али њему ипак нешто фали.

Фото Пиксабеј

Недостаје му Канада, а највише му недостаје - канадски парадајз. Питам га како он сме да прича такве ствари кад је прича о парадајзу „наша“ прича, и кад се зна да је наш парадајз најбољи. 

Он каже да у Америци има разних врста парадајза, и ситнијег и крупнијег, са и без петељке, али ниједан некако нема такав укус као што има канадски.  Канадски парадајз је по њему, нешто ретко и изузетно. Канада јесте једна велика и лепа земља, у којој има којечега лепог да се види, али ми никад није пало на памет да je oнo најлепше и највредније у Канади управо парадајз. 

Не желим да вређам овдашње повртаре, има да се нађе релативно пристојан парадајз када се човек потруди. Ми их сваког пролећа садимо у нашем дворишту и увек испадну некако никакви, али зато комшији Италијану буду  прилично крупни и црвени.   

Међутим колико год комшија Италијан уложио труда и љубави у своје парадајзе, и они су бледуњави и водњикави у односу на наше.

И тако размишљајући помислих да се кућа познаје по томе што је тамо најбољи парадајз. Ако неко не зна где припада а хтео би да зна, ако је почео да заборавља стари језик, а још није ни сасвим савладао онај други, нека проба парадајз одавде и оданде, и каз’ће му се само. 

Овде има једна добар српско-хрватски ресторан. Мали. али леп, опуштена атмосфера, пријатно особље, одлична храна и неколико врста ракије.  Јеловник на нашем и енглеском језику.

‘Странци’ (они који читају јеловник на енглеском), воле нашу кухињу. Кад одем са већим друштвом, они увек дуго и пажљиво гледају јеловник, па онда траже да опет наручим исто: мешано месо за све. Онда стигне огроман послужавник и на њему хрпа пљескавица, ћевапа вешалица и ражњића, па све проткано кобасицама. Сви кажу како је то немогуће појести.

Међутим, гриц по гриц, на крају све оде. А после тога склони су да кажу како наша кухиња има три врсте намерница: свињетину, говедину и микс, а ја им кажем како су слободно могли да наруче само салату – али нису, него су наручили управо „свињетину, говедину и микс”. 

Колега Немац и ја бисмо понекад ишли тамо не ручак. Једном ја наручим Карађорђеву шницлу, а он сарме – cabbage rolls. Питам га да ли зна шта је наручио. Каже наравно да зна, и лепо опише шта је то сарма.

Питам га откуд он зна шта је то, јер су сарме једно типично наше јело а он никад није био ни близу Србије. А он мене пита да ли ја стварно мислим да је само нама и ником другом на свету пало напамет да узмемо лист купуса у  њега умотамо нешто, па онда све заједно скувамо.

Фото Пиксабеј

Јесте, кажем ја у самоодбрани, само смо се ми сетили да завијамо нешто у купус и то кувамо, нико други није довољно паметан да се тога сети. Нисам му признао, али ме је мало поколебао у мом искреном уверењу са смо баш ми дали свету сарму.

О путу свиле писане су књиге, снимани документарни и акциони филмови, а нема аналитичара који држи до себе а да не спомене „пут свиле“ бар једанпут о чему год причао. Али би ‘пут сарме’ било за нас много занимљивије штиво, ако ни због чега другог онда зато што смо много више јели сарме него што смо се облачили у свилу. 

Разни народи, и на блиском истоку и на западу имају јела слична нашој сарми. Ко је први кренуо да завија купус, зеље и винову лозу, савија долме и шаварме? Да ли се та идеја ширила на исток или на запад – ово друго ми се чини више вероватним.

И ко се први сетио да кисели купус? Слава му!

Фото Пиксабеј

Мултикултурализам је гастрономском смислу одлична ствар. Овде је, што се тиче бакалница и ресторана, јака конкуренција.

Одлично кувају Кинези, Јапанци, Италијани, Мексиканци, Иранци и Либанци, не знам просто кога више ценим.  И ми смо лепо заступљени. 

Међутим кад се човек потруди увек се нађе разлог за кукање.

Понекад ми поглед пређе са траве на плаво небо, па се сетим да овде нема оног младог сира, нама погачица од хељде код госпође Илић, а тек парадајза…

 

Никола Кирић, Ванкувер, Канада

 

 

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 

 

Коментари26
7c8a0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Сушан
Парадајз је из Америке као и пасуљ, паприка, кромпир и кукуруз. Парадајз је мало касније ушао у исхрану европљана због црвене боје.
Саша Ћирилица
Храна овако и онако, мање и више, али - српска азбука је најсрпскија и најслађа, гледати је, писати њоме, уживати.
Petrovic
Mene je malom sramota da se uključim u diskuiju o pardajzu u ovo burno vreme, a hteo sam...
dzordz
e paradajz. kod mog rodjaka iz plastenika (pored save) volovsko srce i onaj roze, tri u kilo, da ga jedes bez hleba. ali nista hemikalije, samo voda od koprive. dobar je i za beogradske pijace u septembru, kad stigne nas paradajz sa polja. zreo, ukusan, skoro sladak. volim i varijante, kuvani, sok od paradajza, a tek mleveni! zimi u mleveni ljuti sitno naseckati luk! ekstra salata!
Zorana
Ah, dragi prijatelju, gde spomenu "volovsko srce"? Vratilo me odmah u detinjstvo kad smo ga jeli kao jabuku. Bejahu to divne godine.
RoyMoore
Pricali su mi da je kanadski paradajiz bezukusan i bezmirisan. Nisam ga nikad probao. Ako je istina, slican je americkom. Po meni, najbolji paradajiz je onaj koji sami posadite, njegujete ga i trudite se da naraste. Kad uberete i pocnete jesti, ukus je fenomenalan. Imao sam komad zemlje i slucajno dodjem na ideju da zasadim, paradajiz, krastavce i paprike. Kad je narastao i kad sam ga probao, nije bilo kraja radosti.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља