Морам да вам се поверим. Већина мојих пријатеља су партизановци. Односно „гробари”, да не употребим неку тежу реч. Али, тако је кад човек не бира друштво. Сад је касно да се кајем. Приметио сам, такође, да поседујем паранормалне способности, што не значи да ћу свима који ово читају правити наталну карту. Наиме, кад год их назовем телефоном док игра Партизан, „црно-бели” обавезно губе. У почетку смо мислили да је реч о случајности, али толико се пута поновило да може да се потврди и емпиријски. Укратко, дан пре утакмице, па на дан када се игра утакмица и сутрадан, кад горке сузе лију, они не одговарају на моје позиве.
Пробао сам да се искупим тако што сам почео да их позивам кад игра Звезда. Шта све човек неће да учини због националног помирења! Међутим, испоставило се да тада моји обавезно побеђују, што је прерасло у озбиљан проблем. Дакле, класичан сам баксуз. Срећом да и моји и њихови играју трагично, тако да је, у име очувања вишедеценијског пријатељства, пао договор. Манули смо се домаћег фудбала, Звезде и Партизана. Препоручујем то и осталима, делује терапеутски.
Ако са фудбалског пређем на идеолошки терен, поново наилазим на још једну српску дихотомију. Већина мојих пријатеља, дакле и звездаши, односно „цигани”, да не употребим неку тежу реч, све сам равногорац до равногорца. Где их само нађох. Можете ли да замислите како ми је када се нађем у њиховом обручу, сам, у мрклој ноћи? Срећом па се не срећемо по шумама и горама, већ у кафанама. Срећна околност је и та што су то духовити људи, тако да не млатимо празну сламу о Дражи и Титу, Крцуну или Калабићу, схватајући да је живот исувише кратак.
Како да, рецимо, објасним садашњој младости да се Слободан Пенезић Крцун после пете испијене ракије поверио Бориславу Михајловићу Михизу да је побио толико Срба да су му руке биле крваве до рамена, а не до лаката, како га је чачкао Михиз. Сиромах Михиз толико се уплашио да га због дугачког језика Крцун не скрати за главу. Језик му је био дужи од памети, а многи тврде да је био паметан за Гиниса.
Узгред, Крцун је био народни херој, шеф Озне за Србију, човек који је водио операцију хапшења Драже Михајловића. Логично је да је Крцун био тај који је одвео Дражу на непознату локацију и наредио његово стрељање. Али, када већ говорим о бесмислености српских подела, један од доказа је и тај што данас Крцун има статус Србенде првог степена, како код партизана, тако и код четника. Ови млађи би се кладили да је био четнички војвода у души. Мој пријатељ то лаконски објашњава следећом теоријом: „Јединство је немогуће без подела. Оне нас окупљају око нејединства и чине јединственим у подели.” Прави мудрац, нема шта.
Да ли се онда историја заправо не помера, те да и не постоји, а да се заправо мењају само јунаци, костими и ентеријер. Када се то схвати, међутим, постаје касно. Није ли тестаментарни опроштај са Србима доказ да је Слободан Милошевић тек 2. октобра 2000. године укапирао, као приправник у агенцији за продају некретнина, да је сав капитал и све проклетство Србије садржано у њеној локацији. Смештена између Истока и Запада, православља и католичанства, хришћанства и ислама, она је осуђена да се шири и скупља, повећава и смањује, да се мири и ратује и да њена судбина не зависи толико од мудрости или глупости вођа, колико од односа снага које је черече? Да је Слоба то укапирао раније, све би чинио супротно од онога што је учинио. Остао би у Њујорку и дружио се с Рокфелером, а Иван Стамболић би водио Србију. Вероватно би обојица још били живи и заједно би пили виски на Врачару, где су становали један поред другог.
Да је то Крцун схватио раније, у својим последњим тренуцима не би био шокиран зато што његов службени аутомобил изненада, на равном путу, у великој брзини, скреће ка дрвету. Можда је тада сконтао да је било боље да је попио пет ракија с Дражом, него с Михизом.
Пре три деценије, готово нико у Срба, нарочито оних с партијском књижицом, а није их било мало, не би поверовао да су Дражини војници и мештани села Прањани, у операцији „Халијард”, 1944. године, баш у време када се и млади краљ Петар одрекао Драже, али из Лондона, спасили више од 500 пилота и чланова посада америчких авиона оборених изнад Србије. Када је суђено чича Дражи, Американци се нису претргли да интервенишу код Тита како би му прогледао кроз прсте. Пре неколико дана у Прањане су дошли председник Србије Александар Вучић и амерички амбасадор Ентони Годфри, који је рекао да му је част што је први амерички амбасадор који учествује у свечаности код новог споменика. Годфри је казао и да су српски сељаци у сарадњи с америчким савезницима преузели огроман ризик, називајући операцију „Халијард” највећом мисијом спасавања пилота.
Видећете, после Годфријевог говора реч „четник” ће постати мање страшна у региону. Ако још Холивуд сними ратни филмски спектакл у којем ће брадоње и српски сељаци бити амерички спасиоци, у комшилуку ће настати општа паника јер ће сада редизајнирани Дража, као амерички савезник, тек уздрмати њихове крхке демократије. Црвени су то схватили одавно, не штедећи за стратешки маркетинг, нарочито филмску индустрију. Само је Бата Живојиновић, без асистенције Љубише Самарџића, убио више Немаца од Шесте личке!
Зато помпа око Прањана показује сву апсурдност српских подела. Уместо да се множимо, ми се делимо, уместо да нас је више, све нас је мање. Нисмо ми понављачи из историје, већ из математике. То сам и рекао пре неки дан када су ми четници, као истакнутом партизану, доделили награду за новинарство „Драгиша Кашиковић”. Шта је требало да урадимо председник жирија Александар Чотрић и ја? Уместо да се покољемо, он је мени викао сердаре, а ја њему војводо. Фин неки четник, одмах смо се препознали. Као и Крцун, навија за Звезду.
