Албер Ками је имао мисао да је једини порок незнање, дакле једини – не највећи. Посматрајући Србију након уласка у другу петину 21. века, положај и статус, како народа, тако и државе, више су него депримирајући. Поставља се питање зашто је то тако. Јесу ли нам криве велике силе, комшијски народи или домаћи извођачи туђих агенди. Вероватно сви ови учесници имају свој део одговорности, али после много размишљања дошао сам до закључка да је наш највећи непријатељ сопствена глупост. Кад се нешто деси једном, може бити случајно, али нама су се, нарочито у 20. веку, али и данас, тзв. грешке пречесто поткрадале. И поред силних учених глава у виду аналитичара, експерата и професора, и поред још више ученијих политичара, ми у поређењу с околним народима, који су у 19. веку имали лошију стартну позицију, испадосмо губитници. Зашто струка која се бави друштвеним наукама избегава да нам да дијагнозу, не бисмо ли коначно свој положај преокренули и од недовршене државе којој не знамо границе, чији народ живи стандардом периферије Европе и чија је морална вертикала пољуљана имитирањем модерних токова, коначно постали ентитет који ће се развијати у складу са сопственим потенцијалима, који нису мали. Интелектуалци предвођени академском заједницом имају много различитих одговора и сви звуче учено и речито, али истина може бити само једна и она је често проста и једноставна. Нама се, из неког разлога, то не саопштава.

Основно питање гласи: Који је суштински проблем овог народа данас, па самим тим и ове државе? Шта је то што генерише све остале муке и неприлике, а чије деривате и те како кусамо, почев од политичких (Косово), економских (стандард), културних (системско затупљивање)? Да бисмо одговорили на ово питање треба нам право знање, оно које се учи читајући између редова, а које вам образовни систем из неког разлога не нуди – то је знање о природи самог поретка и законима који у њему владају. Политикологија, као наука, између осталог, и о међународним односима, каже да је, откад је света и века, подела у свим епохама и на свим пространствима између ентитета који творе међународну заједницу била следећа: империја (хегемон), њени савезници (вазали), непокорени народи (варвари), и силе изазивачи, које оспоравају примат империји. Тамо где престаје хијерархија, почиње насиље.

Другим речима, кад сила изазивач не устукне над вољом хегемона – почиње рат. Сви наши проблеми потичу из чињенице да смо ми у светском поретку варвари. Можда ово неком звучи као анахрона терминологија, али као што лекар пише мртвим језиком кад даје дијагнозу, не обазирући се што ће неком пацијенту тај латински термин звучати недовољно модерно, тако и политиколог мора да постави ствари на своје место, што из неког разлога до сада није учињено. Дакле: Пакс Американа – хегемон; Европа, земље које орбитирају Западу – вазали; Кина, Русија, Иран, па донекле и Турска – силе изазивачи и ми, који смо варвари, а да то и не знамо, иако нам је Тони Блер баш ту етикету налепио, али ми као да то нисмо желели да чујемо.

Колика је разлика између варвара и вазала најбоље се види на примеру корејског народа. Али, да не бисмо ишли толико далеко, довољно је да се сетимо како смо живели за време бивше Југославије, док смо били вазали. У коду нашег народа је да прескаче лествицу и, не желећи да бива вазал, он постаје сила изазивач. Зато су нас и оптуживали за великосрпску хегемонију. Након пада Берлинског зида дрзнули смо се да оспоримо западну хегемонију, зато смо кажњени. То смо урадили и 1941, одбијајући статус вазала (роб), па од силе изазивача поново, након војног пораза, постадосмо варвари (гроб). Оспоравали смо ми и аустроугарску хијерархију, па је дошло до насиља, ни Отоманима нисмо хтели после дужег времена да будемо слуге и вазали. И могли бисмо тако у прошлост до Светог Саве, који је 1219. бацио рукавицу у лице и Цариграду и Ватикану, не бисмо ли ми били своји на своме. Само су ти други то препознали као претњу хегемонијом, па нас кажњаваху вековима. Кад имаш праву дијагнозу, могуће је и лечење.

Светом, дакле, влада англоамеричка елита, али је то царство маскирано толико вешто да је готово невидљиво, нека врста империје аркане. Модерни облици потчињавања своде се на једну врсту политичке моћи која је попут радијације – невидљива, али штетна. Ова врста моћи у пракси постоји готово одувек, али је у последње време постала најдоминантнији облик контроле и експлоатације. У научној теорији је приказана или селективно (само неки аспекти), или парцијално (само неки делови). У алтернативним теоријама све се своди на приче о завери и центрима моћи који се крију.

Време је да се у научну теорију уведе универзалан и кохерентан концепт невидљиве моћи. Свако страно мешање које се не може доказати, јер се обавља преко посредника или преко манипулације уверењима, и где се не крију центри (они се само праве неутрални), већ се крију праве намере, могло би да буде невидљива моћ. А бар је наше историјско искуство препуно ових феномена у виду подметачина за које су нас уверавали да их сами бирамо (Југословенски одбор, Авној, Отпор…). Ако овај концепт заживи у теорији, уз помоћ правог знања моћи ћемо да мењамо и праксу.

Политиколог и писац