Тачно је 16 година откад су гардисти Драган Јаковљевић и Дражен Миловановић настрадали у војном објекту Караш у београдском Топчидеру, где су били на стражи. Шеснаесту годину заредом породице војника пале свеће и полажу венце испред касарне Караш. А шта се 5. октобра 2004. десило у том објекту и како су гардисти настрадали, још се не зна. Није познато ко је одговоран за њихову смрт.
Генарал Светко Ковач, који је у време смрти гардиста био на челу Војнобезбедносне агенције (ВБА), каже за „Политику” да је погибија двојице гардиста у Топчидеру велика трагедија не само за њих и њихове породице него и за Војску Србије и Министарство одбране.
– Због тога и покојни Дражен Миловановић и Драган Јаковљевић, као и њихове породице, заслужују да се овај случај реши. Нажалост, већ шеснаест година се констатује да то није урађено – каже Ковач.
Породице убијених војника и јавност свих ових година с правом постављају питање зашто овај случај до сада није разјашњен. Постоје и мишљења да неко од почетка то прикрива јер, наводно, ако би се саопштила истина, могу наступити последице.
– Не верујем да постоји тежа последица од губитка два млада живота. У неким медијима су изношене сумње да је неко ометао и спречавао ову истрагу, односно прикривао и штитио извршиоце. Током рада на овом случају нисмо дошли до таквих података, што не значи да не треба проверити уколико постоје такве индиције. Не знам да ли постоји неко ко се плаши истине и коме није у интересу да се она утврди, али сам сигуран да не постоји нико ко би могао да спречи да се дође до истине – објашњава генерал Ковач.
Ако бисмо покушали да дамо одговор на питање шта је разлог због кога истрага није направила значајнији искорак, вероватно тај одговор не би био потпун. Постоји неколико ствари које су утицале на ефикасност истраге, која је од почетка кренула лоше, каже Ковач.
Наш саговорник истиче да је, иако се располагало малим бројем података, након смрти гардиста организована конференција за штампу, после које је створено неповерење јавности које је, уместо да буде повраћено, стално повећавано. Један од разлога, каже Ковач, јесте и чињеница да је после неколико дана рада војних истражних органа формирана такозвана државна комисија.
– Уместо да раде заједно, ове две комисије су се сукобљавале и међусобно оптуживале. На самом почетку истраге су учињени неки пропусти, због чега се нису могле отклонити неке сумње – каже генерал.
Он истиче и да је један од проблема и чињеница да је у вези с овим случајем дуго оптуживан генерал Ратко Младић и његово обезбеђење. Они су наводно боравили у објекту у коме су страдали гардисти, а ВБА је након детаљних проверава, како каже Ковач, известила тужиоца и јавност да Младић и његово обезбеђење, нити било које лице за којим трага Хашки трибунал, никада није боравио у објекту Караш.
– После су се појавили подаци о великој количини наркотика који су наводно нађени у објекту, што свакако треба проверити, али мислим да и то води истрагу у погрешном правцу. Вероватно је један од проблема и чињеница да ВБА није учествовала у прикупљању доказа за разјашњавање овог случаја, осим у делу који се односи на лица оптужена пред Хашким трибуналом. Ово дело је означено као акт убиства, за које је надлежна Војна полиција, а не као терористички акт за који би била надлежна ВБА – каже Ковач.
Без обзира на све пропусте, наш саговорник се нада да још увек постоји могућност да се овај случај разјасни.
– Обе комисије су прикупиле много чињеница, података и доказа које тужилаштво може искористити и уз помоћ нових вештака, неке од тих података претворити у доказе – закључује Светко Ковач.
Предраг Савић, адвокат породица убијених гардиста, каже за „Политику” да одавно нема нових информација нити контакта с надлежним тужилаштвом.
– Знамо за случај Саше Рељића, бившег официра и сведока, који је у два наврата пред надлежним тужилаштвима изнео своје тврдње о убиству војника јер су били незгодни сведоци приликом шверца наркотика. Не знамо да ли је исказ Саше Рељића озбиљно истраживан. Ако јесте, морали бисмо да сазнамо да ли има истине у његовим изјавама или не. Ако је лагао, морао би да одговара због кривичног дела ометања правде или лажног пријављивања. Ако Рељић није лагао, онда барем пола државе зна име човека који је наводно убио војнике. Та Рељићева тврдња није неозбиљна, мада је Рељићево име као сведока откривено на помало неозбиљан начин, од бившег председника Србије Бориса Тадића, који је после саслушања у тужилаштву рекао да су га тужиоци питали за сведока Сашу Рељића, којег је он упознао приликом организације једне од Путинових посета – каже Савић.
Адвокат истиче да нема ни информацију да ли је икада саслушан још један сведок који се зове Саша Благојевић из села Рајиновца, који је према последњим доступним информацијама осуђен на 14 година затвора јер је 2013. године убио своју ташту Тодорку Драгојевић.
„Благојевић је био припадник Гардијске бригаде у Топчидеру, наводно у време убиства, и тврдио је да има доказе о убиству војника. У више наврата он је и пре злочина и после злочина за који је осуђен слао родитељима војника поруке да жели да сведочи у случају Топчидер – каже адвокат.
Наш саговорник наводи и да је за смрт војника поред непосредних извршилаца овог злочина, требало да одговарају и старешине у војном објекту Караш и војсци, због непримењивања адекватних мера за заштиту јединице. Против њих је поднета кривична пријава, али је иста и поред наредбе Уставног суда Србије да се спроведу ефикаснији и на закону засновани кривични поступци, дошло до застаре.
– Одлука Уставног суда је била први пример и први случај да је један суд у Србији заштитио право на живот, које подразумева и постојање и спровођење ефикасне истраге. Пошто та одлука Уставног суда из 2013. године није испоштована, обратили смо се Европском суду за људска права у Стразбуру. Ћутање о овом предмету узроковано је проценом неког од моћника у држави Србији да је много мања штета да се не открију и не казне убице него да се открије шта је био повод убиству и шта се догађало у Карашу. Не знамо да ли је комисија икада ишта радила, њено формирање било је најава да се ствара политичка воља да се предмет разреши – закључује Предраг Савић.
Божо Прелевић, председник независне комисије која је истраживала овај случај, каже за „Политику” да су у протеклих 16 година били незамисливи притисци на ову комисију.
– Наши закључци су потврђени од светских експерата. Комисија је утврдила да су гардисти убијени. Међутим, спотицали смо се о силу, а и данас се о ту силу спотичемо. Независна комисија је решила случај и констатовала да ти људи нису извршили самоубиства него да су убијени. А починиоца може да ухапси само полиција и тужилац. А некима пада на памет да комисија треба да јури починиоце, што је на нивоу цртаног филма. Државни органи – полиција, суд и тужилаштво – морају да утврде ко је починио убиство гардиста – изричит је Божо Прелевић.
