петак, 27.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 05.10.2020. у 20:33 Катарина Ђорђевић

Инвалидска пензија мања и од минималца

Финансијски проблеми су главни, али не и једини који муче људе са инвалидитетом, има их 350.000 у Србији а њих 1.800 користи електромоторна возила. Остали у колицима тешко улазе где би желели
(Фото Н. Марјановић)

Када се наш суграђанин Бранко Јокић, кога је судбина везала за инвалидска колица, одлучио да након 18 година почне да користи градски превоз, у истом дану је доживео два изненађења – пријатно и непријатно. С обзиром на то да користи специјализовани електроскутер за превоз особа са инвалидитетом и да му је потребна помоћ приликом уласка у аутобус, прво изненађење га је сачекало на почетној станици линије 504, када је жена која вози аутобус ручно спустила механичку платформу, која се додуше одвалила из лежишта али је послужила да он уђе у превоз. Када је стигао до жељене дестинације, жена за воланом му је поново помогла да изађе из аутобуса, прислонивши одваљени део платформе као косу раван како би он могао да изађе скутером из аутобуса.

И таман када је помислио да ће доброта спасити свет, возач на линији 37 је неколико сати касније одбио да му помогне и спусти платформу, са аргументацијом да „не сме да излази из аутобуса”. Бранко је морао да пропусти два аутобуса како би сачекао онај са исправном платформом и коначно стигао до своје куће. Осим што је председник Удружења особа са инвалидитетом „Феникс”, Бранко Јокић је један од 350.000 људи у нашој земљи који имају проблем са ходом. Иако се он, из визуре статистике, може похвалити да спада у 1.800 „привилегованих” са инвалидитетом који користе електромоторна возила, овај податак ништа не значи пред чињеницом да својим скутером не може да се креће ни по снегу, ни по песку, а ни по блату. Када снег завеје београдско насеље Ресник, у коме живи са породицом, он је одсечен од света све до пролећа. Куповина модерних инвалидских колица или аутомобила за њега је мисаона именица, јер од његове инвалидске пензије која износи свега 30.000 динара, породица једва преживљава.

Иако подаци Републичког завода за статистику сведоче да 571.780 особа у нашој земљи има неку врсту хендикепа, стиче се утисак да држава има маћехински однос према људима који су зависни од туђе неге и помоћи. Јер како другачије објаснити чињеницу да од 350.000 људи који имају проблем са ходом, чак 225.535 њих не користи никакву помоћ, односно нема никаква помагала? Наиме, свега 1.794 особа користи електромоторна колица, механичка колица употребљава 16.596 особа, штаке користи 78.714 особа, уз помоћ ходалице креће се 15.264 њих, а протезе и друга ортопедска помагала има 11.896 особа. Чак петина особа са хендикепом које имају проблеме у ходу или пењању уз степенице, имају и потешкоће у погледу свакодневне бриге о себи – исхрани, облачењу и одржавању хигијене.

– Пуних 17 година, колико се налазим у инвалидским колицима, ниједан службеник Центра за социјални рад није дошао да види како живим. За време ванредног стања, изазваног пандемијом вируса корона, нисам добио ниједан пакет хуманитарне помоћи, а мој захтев за персоналним асистентом је одбијен, јер локална самоуправа нема новца за ову врсту услуге. С обзиром на то да ми је због природе хендикепа потребна рехабилитација два пута годишње, мој неуролог је саветовао одлазак у Рибарску бању. Мене су, међутим, позвали из Селтерс бање и рекли да ми нуде смештај у трокреветној соби, у стационарном болничком делу зграде, који нисам могао да прихватим, јер је епидемија короне почела да узима данак – илуструје наш саговорник тегобе свакодневног живљења и присећа се да су у бившој Југославији особе са хендикепом имале право на бањско лечење сваке, а не једном у три године, и остваривале право на возило за инвалиде.

Наш саговорник додаје да се особе са инвалидитетом сусрећу са физичким препрекама на сваком кораку – велики број зграда има архитектонске баријере и неприступачне су особама у колицима, бахато паркирање на местима резервисаним за инвалиде је више правило него изузетак, а чињеница да не постоји ниједан туристички аутобус за особе са инвалидитетом значи да они које је судбина осудила на живот у колицима могу само да маштају о мору или обиласку европских метропола.

– Подаци говоре да је пензија главни извор прихода за око 60 одсто особа са хендикепом, а њен износ зависи од тога где сте и колико дуго радили. Ако сте стопроцентни инвалид остварујете право на туђу негу и помоћ, која износи свега 15.000 динара. Моја пензија је мања од минималца, а ако бих за физиотерапеута свакога дана издвајао 25 евра, моја породица би буквално гладовала. А где су трошкови за лекове, витамине и здраву исхрану? Са тим примањима не могу да подигнем ни кредит за пеглу, а камоли за реновирање стана или куповину аутомобила – тужно констатује овај професор српског језика, кога је болест одвојила од ђака и сместила у инвалидска колица.

Коментари12
7bdcd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

nikola andric
'Drzava ima macehinski odnos prema (invalidima)''. Drzavni prihodi su prihodi od poreskih obaveznika. Njoj ne padaju pare s neba. Socijalna osiguranja su vezana za drzavne prihode sto znaci da su drustvena osiguranja. Zaliti se na posledice i nabrajati ''nedostatke'' bez veze sa uzrocima je sanjarenje o ''zeljenom svetu''. Cinjenica je da niko ne placa rado poreze. To se zove ''poreska disciplina''. Italija i Nemacka ilustruju razlike. Uveli kapitalizam a sve ocekuju od drzave. Paradoks
Simuna
Sa invalidskom penzijom od 15 780 nemogu ni da se prehranim a kamoli lekove da kupim, toliko o brizi nas invalida
Nataša Sretenović
Ja sam u inv.penziji 7god a pre 18 godina mi je dijagnostikovana Multiple skleroza i nemam lek,a koristim invalidsko pomagalo.Za razliku od gospodina Jokića moja penzija kao i većini invalidskih penzionera iznosi 15000.U naselju u kom živim nema d.z. nego ambulanta koja nije pristupačna osobama sa invaliditetom jer su ordinacije na spratu
Pavlović Goran
I oni sa teškom operacijom srca i sa karcinomom žive sa 16.000.din. invalidske penzije a nemogu da rade. Bruka i sramota. Važno je da se gradi stadion.
nikola andric
Nagomilavanje vrsta penzija? Kako je sa borackim i prvo-borackim? Penzioni sistemi se svode na zaradjene penzije i socijalne penzije. U prve se ulaze od poslodavca i osiguranog lica , druga se baziraju na solidaritetu i brigi o gradjanima bez prihoda. Dakle ova druga placaju poreski obaveznici. Drzave su institucije a institucije imaju drustvene funkcije . One se zasnivaju na zastupnistvu posto samo fizicka lica mogu da delaju. Dakle fizicka lica zastupaju instutucije a kako to rade pitanje.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља