уторак, 24.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 11.10.2020. у 10:48 Т.Богдановић
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Један је отац

Тешко је то описати мојој деци. Да се сигурност, љубав и блискост преносе путем математике, Теорије Поузданости. Или да је најважнија сврха мојих посета Београду била да седим поред њега на том каучу док читамо свако свој део „Политике”. У тишини, без коментара, да смо тако највише и најлепше заједно.
Фото Пиксабеј

Наш отац је нестајао полако, пред нашим очима, као када се бруси камен.  Природно, као што је његова болест била природна, истовремено и стрпљива и немилосрдна.

Ја сам из Србије отишла пре више од двадесет година, а брат и сестра су остали у Београду. Моју слику држао је на витрини, тамо где је поглед завршавао са његовог места на каучу. Првих година смо причали преко телефона, једном недељно по правилу.

Када му је слух ослабио, писали смо једно другом преко Интернета. Ја бих писала о деци, о књигама које читам, о времену, о мојој башти. Слала слике мога зеља, изниклог из семена које ми је он купио на Каленићевој. Често бих послала неки математички проблем на коме радим, он је проверавао моје прорачуне. Када би ми рекао да је тачно то што сам урадила, да је проверио и да се слаже, била сам задовољна, сигурна у себе. То је била наша блискост, та математика.

Фото Пиксабеј

Тешко је то описати мојој деци. Да се сигурност, љубав и блискост преносе путем математике, Теорије Поузданости. Или да је најважнија сврха мојих посета Београду била да седим поред њега на том каучу док читамо свако свој део „Политике”. У тишини, без коментара, да смо тако највише и најлепше заједно.

Није се предавао болести. Знао је тачно шта и како хоће и тако је морало бити. Гледала сам из даљине брата како га нежно и предано негује, све до последњег даха купа љубављу и бригом. Имали су своје ритуале и планове, све је морало бити унапред планирано.

И бријање и шишање и одласци лекару. Деско је одлучивао, увек. Боже, колико сам захвална брату за ту негу, колико му се дивим и колико га волим.

На послу имам колегу Лазара, једног од најбољих инжењера у компанији.  По годинама је између мог оца и мене. На једној од својих посета Београду, упознао је моје родитеље када им је однео мали пакет од мене. По повратку ми је рекао да су га моји родитељи лепо дочекали и дао ми „бајадеру” коју су ми послали.

Изненађена, пружила сам руке у неверици, нисам очекивала да ме родитељи пригрле тог јутра, у том простору. Лазар је гледао како узимам поклон из његових руку, не успевајући да зауставим грцаје и плач – видела сам колико му је непријатно и било ме је срамота што не могу да се зауставим…

Сутрадан сам на радном столу затекла црвену јабуку, усред те хладне канцеларије испуњене равнодушним људима пред мониторима компјутера. Утеха, разумели смо се.

Фото Пиксабеј

Причамо о Београду, Србији, када се сретнемо у ходнику. Распитивао се за мог оца, ја бих му причала, о терапији коју прима, о брату који сваки слободан тренутак проводи уз оца, не спава ноћима. Како бринем за брата.

„Један је отац” рекао ми је тада Лазар уз уздах.

Отац се угасио у зору након свог осамдесет четвртог рођендана. Имао је богат живот, онако како је могла и имала његова генерација. Био је свој, јак као стена, и када је тело нестајало душа и ум су били јаки и нису се покорили ни болести ни тузи. Угасио се у својој постељи, нечујно, у сну.

О смрти нисмо никада разговарали. У нашој породици се не прича о плановима за сахрану; они међу нама који би причали о тим темама не размишљају. Они међу нама који о смрти размишљају о њој не причају.

Сестра и брат су ме позвали те ноћи, по овдашњем времену, тргли из сна. Знала сам зашто ме зову.  На видео линку била сам са њима тог Београдског јутра док смо бирали одело и кошуљу и кравату за очев испраћај. Када су дошли момци да га однесу, предложили су да му у руке ставимо неки предмет који је волео.

Необичан предлог, сада помислим, отац се вероватно не би сагласио али ми се у том тренутку вероватно ничему не бисмо супротстављали. Одрасли људи, ваљда смо се осецали као деца немоћни тог јутра. Отворени за сваки савет или сугестију, од оних који “боље знају” слушали смо без икаквог поговора. Брзо смо се сагласили да то буде „Справочник по Математике”, један од многих које је имао. 

У витринама су остале на стотине књига из инжењерства, физике, теорије поузданости на руском и француском, десетине речника, есеји и романи, Пекић, Ћосић, Црњански, Солжењицин...

Ордење и дипломе, стотине исписаних страница математичких формула, очеви преводи са француског и грчког, спискови, фотографије са летовања и из младости.

Цео један живот, у отаџбини.

 

Кћерка Богдановић, Монтреал, Канада

 

 

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 

 

Коментари53
cfea1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

sin Djokovich
Hvala Petrana,,,
Alberta
Svako ima Oca. Neki ga zovu Tata, neki Caca, Cale, itd... Ima puno naziva, i svi su nekako slicni, puni lubavi i postovanja. Otac je nesto sto se proteze kroz vrijeme. Ja sam otac, imam oca, koji je imao oca, itd... Bez oca tezak je zivot, a nekima sa Ocem i tezi, pogotovu kad Otac ne stoji iza svog zvanja "Otac". Odgovornost Oca je velika. Mnogi, a i ja medju njima uhvate sebe na djelu kako mislie, rade i rezonuju kao njihovi Ocevi. Moj otac je svoju duznos shavio ozbiljno. Caca volin te.
Наташа Вујовић
Растужили сте ме, госпођо Богдановић овим дирљивим и меланхоличним текстом, какав може да изнедри само наша топла словенска душа...Осећам вашу располућеност, бригу, грижу савести и захвалност према брату и сестри... Диван је и достојанствен ваш однос... Осећам дамаре ваше повезаности, упркос даљинама..речи су ништа, тишина и мир много више говоре....Можда би ме мање болело да сам имала времена да помилујем мог оца на таквом истом каучу када га је брат мртвог донео и спустио на кревет у неверици.
Draga
Divno!!
Zivota
Divno opisano osecanje prema ocu.Nazalost to je osecanje na daljinu,bliskost je ipak mnogo bolja.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља