субота, 24.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 16.10.2020. у 18:00 Др Миленко Бодин

На трагу Маркса и Енгелса

Србија никада није била ни фашистичка ни комунистичка земља. Али је била окупирана од носилаца обеју идеологија
(Срђан Печеничић)

Недавно стварање антифашистичке коалиције под вођством Мила Ђукановића, пораженог на изборима, само је најновији у низу догађаја који указују на политичку манипулацију појмом фашизма, односно антифашизма. Они који имају више година лако ће се сетити да је то почело у време комунистичке пропаганде, која је изједначена с легитимним јавним дискурсом.

Oдавно је познато да, ако се нешто не научи из историје – неминовно се понавља у неком облику. Недавни догађаји сведоче о томе.

Узаврела атмосфера на степеништу зграде парламента, видљивог симбола народне суверености и демократског уређења Србије. Температура достиже максимум кад се из хиљаде грла људи окупљених по позиву чује вика уз претеће обраћање сумњивом лицу које у тренутку постаје и осуђено. „Фашисто, фашисто...” Као да нас ти покличи враћају у време које данас није предмет културе сећања, када су групе острашћених младокомуниста, скојеваца, узвикивале припремљене пароле којима су жигосали непријатеље комунизма и водили их пред „суд народа”. Млађи женски глас извештача једне телевизије с лица места, уздрхтао од узнемирујуће сценографије, саопштава гледаоцима да се јавља са Трга Маркса и Енгелса називајући овај простор као у време кад су одзвањали слични покличи и организовани прогони непријатеља комунистичке диктатуре.

Схватам да је направила грешку која је позната као Фројдовска омашка. То је врста грешке која у свест непосредно пушта потиснуте садржаје из подсвести пробијајући се кроз филтере говора који је свест поставила. У овом случају свесни говор, саопштавање извештаја о живом догађању, услед страха, брзо смењује садржаје свести и подсвести, тако да она подсвесна мисао не наилази на правовремену брану и бива пуштена у живи говор којег репортерка у том тренутку није свесна. Динамика свести и подсвести је у психоанализи могла да послужи за својеврсну методологију доласка до истине, али и слободе, у смислу ослобађања од потиснутих доживљаја, емоција и уопште механизама присиле. И нарочито страха. Овоме можемо придодати и становиште Карла Густава Јунга о колективном несвесном, кад разлози за страх као карактеристични садржаји постају одредница колективног (несвесног) памћења. Које су трауме могле довести до овог стања душевног здравља појединаца и духовног стања колектива, који у симболици Народне скупштине можемо препознати као српски народ или, у јединственом симболичком значењу, као – Србију. Питање је већ пола посла у одређивању дијагнозе, а она се, према психоанализи, састоји у потискивању трауме. И прављењу сценографије од стварног живота како би се носилац трауме понашао као да се траума у ствари није ни догодила. То је управо оно што ми (намерно се изражавам у колективној заменици), и даље живимо после наводног пада комунистичке диктатуре.

Живимо и даље као да се у Србији не зна за размере злочина комунистичког покрета и њихових тајних одреда смрти и касније тајних полиција. Наравно да у динамици свесног (жељеног) и подсвесног (стварног) можемо рећи и да се не зна, јер су и даље на власти они који чине (не)видљиви штит од сусрета с истином трауме. Починиоци намерно формирају антикултуру сећања, а жртве или беспомоћни сведоци ужаса, ненамерно или подсвесним механизмом одбране од продужене трауме – стратегију заборава.

У Србији је патриотизам налагао одбрану државе или спасавање народа независно од идеолошког опредељења нападача или окупатора. То, наравно, за комунисте није важило. Али непријатељство према Србији није настало у предвечерје Другог светског рата, како би се рекло из прогласа Комунистичке партије Југославије, са њених партијских конгреса или партијских гласила. Оно је познато управо посредством говора мржње оснивача комунистичке идеологије Карла Маркса и Фридриха Енгелса. Србију (као и Русију на други начин), „класици” којима су се идолопоклонички морали клањати поробљени народи у новом комунистичком поретку, виде као историјског непријатеља комунистичке револуције. И заиста – српски народ са својим слободарским духом, националним идентитетом, православнохришћанском вером, државотворном, а не државорушилачком традицијом, није компатибилан с тоталитарним идеологијама комунизма или фашизма, као ни са расизмом, а поготову не с нацизмом. Жилавост историјске борбе српског народа за слободу и достојанство веома је иритирала богове социјализма, па су после победе српских и руских трупа над мађарским револуционарима 1848, Маркс и Енгелс обећали „рат до истребљења” Словенима који се супротстављају напредовању комунизма.

Наравно, о овим и оваквим ставовима није смело бити речи у комунистичкој стварности окупиране Србије. Тиме је идеолошки говор мржње преточен у културу сећања онако како идеологија и индоктринација налажу. Антикултуре уопште, а онда и културе сећања, дубоко су повезане с политиком прикривања (камелеонства) и заборава. Када деца комунизма у Црној Гори Мила Ђукановића прогоне Српску православну цркву у име антифашизма, прикривају старо савезништво фашиста и комуниста на рушењу „великосрпства”. Њихови пандани у Србији то исто раде приклањајући се тековинама комунизма, а у име „антифашизма”.

Зато су повици „фашисто, фашисто”... на тр(а)гу Маркса и Енгелса допринос антикултури сећања, којим се и данас комунистичка стратегија лажирања стварности устремљује на истину о Србији. А она је једноставна. Србија никада није била ни фашистичка ни комунистичка земља. Али је била окупирана од носилаца обеју идеологија. Видимо, није се још сасвим ослободила.

Професор Универзитета и директор Међународне филозофске школе

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари1
ace77
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Сивошевић
одличан (5)

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља