уторак, 24.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 14.10.2020. у 08:40 Слободан Самарџија

Историја сукоба у Нагорно-Карабаху

Након Октобарске револуције и стварања Совјетског Савеза, Нагорно-Карабах, иако етнички већински насељен јерменским становништвом, 1923. добија статус аутономне области у оквирима Азербејџанске Совјетске Републике и бива и физички одвојен од Јерменије

Регион Нагорно-Карабаха (НК), или Републике Арцах, како га називају тамошњи житељи, током историје налазио се у саставу Персијског царства, Јерменије, Римског царства, Омејадског халифата, Абасидског халифата, Селџучке државе, Илканата, Џалајридске државе, државе Кара Којунлу, државе Ак Којунлу, Руског царства и Совјетског Савеза.

У античко доба регион је био познат под именом Арцах и представљао је провинцију Краљевине Јерменије. У 16. веку је на подручју данашњег Нагорно-Карабаха постојало пет јерменских кнежевина које су представљале последњи вид јерменске државности пре коначног пада под туђинску власт. Тако казују енциклопедије.

Оно, међутим, што је важно за схватање догађаја који већ деценијама потресају овај део Кавказа јесте доба његовог постојања у оквирима царске Русије, у којој се нашао почетком 18. века, тачније 1813. године.

Након Октобарске револуције и стварања Совјетског Савеза као нове државе и наследника некадашње царевине, Нагорно-Карабах, иако етнички већински насељен јерменским становништвом, 1923. добија статус аутономне области у оквирима Азербејџанске Совјетске Републике и бива и физички одвојен од Јерменије.

Током совјетске епохе, регион се развијао мирно, без озбиљнијих несугласица између Азербејџана, којем је припадао, и Јерменије као исконске домовине. Проблеми почињу 1988, када житељи Нагорно-Карабаха истичу захтев да се њихова област стави под јурисдикцију Јерменије. Овоме су се супротставили и Азербејџан и централне власти у Москви.

Етничка нетрпељивост почела је да расте да би кулминацију достигла по распаду Совјетског Савеза 1991, када су и Јерменија и Азербејџан стекле статус независних држава. У новонасталим околностима у Нагорно-Карабаху одлучују да самостално прогласе независност с намером да се придруже Јерменији. Ово доводи до рата у којем гине чак 30.000 људи, а стотине хиљада несрећника приморава на егзодус.

До 1993. Јерменија успева да окупира и војно контролише 20 процената територије која се налази уз границу Нагорно-Карабаха, а која, по важећем међународном праву, припада Азербејџану. Уз посредовање Русије рат се смирује 1994. Сукоб у Нагорно-Карабаху од тада слови као један од „замрзнутих конфликта” и као такав, уз сталну напетост, опстаје до данас. У међувремену, примирје је често нарушавано, уз повремено обострано артиљеријско гранатирање положаја противника, што је допринело новим погибијама и уништавању материјалних добара.

У пролеће 2016. избио је нови сукоб, најжешћи од 1994. У њему је страдало на десетине људи док их је више од три стотине рањено. Након четири дана жестоке размене ватре две стране су најавиле спремност за договор о прекиду ватре. Ово наравно није значило и коначни мир пошто су напетости праћене повременим разменама ватре и данас свакодневица на овом планинском терену.

Покушаји да се нађе решење прихватљиво за обе стране сукобљене у Нагорно-Карабаху пали су на леђа такозваној Минској групи, формираној 1994. у оквирима Европске организације за безбедност и сарадњу (ОЕБС), а као њени копредседници именовани су Русија, Француска и САД.

Преговори о прекиду ватре били су успешни, али они којима је требало да се постигне трајно решење за мир и територијалне неспоразуме нису уродили једнаким плодовима. Ипак, у октобру 2017. председници Јерменије и Азербејџана састали су се у Женеви и почели серију разговора о могућим решењима конфликта, што је тада оцењено као видан напредак.

Чињеница што су оружане снаге две стране укопане врло близу једна другој и да практично немају никакву међусобну комуникацију носи стални ризик да би и најмања војна акција, па и појединачни акт могли да доведу до распламсавања сукоба ширих размера. Такође, унутрашње прилике у сукобљеним земљама су такве да би могле да испровоцирају оштрије реакције које би се лако пренеле на граничну линију.

Савет безбедности Уједињених нација у више наврата је расправљао о ситуацији у Нагорно-Карабаху. Између осталог, 1993. су усвојене четири резолуције у којима се осуђује употреба силе са стране Јерменије и окупација територија које припадају Азербејџану.

У тим резолуцијама потврђен је азербејџански суверенитет над спорним територијама и осуђено кршење међународно признатих граница. Посебна пажња посвећена је поштовању људских права, поштовању међународно преузетих обавеза с тим у вези и осуђено масовно протеривање цивила у Азербејџан, а говори се о чак милион душа, напад на цивилно становништво и гранатирање територије суседа. Ни 27 година по усвајању, поменуте резолуције нису спроведене у дело.

Најновији сукоб који је избио 27. септембра, а за чије распламсавање стране оптужују једна другу, већ је однео десетине живота, како међу војницима тако и међу цивилима, и изазвао велику материјалну штету. За разлику од претходних случајева, овај пут су посредно у све увучене и две велике војне силе – Русија и Турска, што могућност од новог великог рата чини далеко изгледнијом. Можда управо та чињеница допринесе да се Јерменија и Азербејџан ипак уразуме, смире и окрену новом мировном споразуму.

Коментари21
20625
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Леон Давидович
Године 1922. од територија Грузије Јерменије и Азербејџана формирана је совјетска Закавкаска Република (ЗСФР), са главним градом републике Тблисијем. Године 1936. расфотмирана је Закавкаска Република и формиране су Грузијска, Јерменска, и Азербејџанска ССР-
Зоран Чачак (пишимо ћирилицом)
Још један пример комунистичког експериментисање и играња људима. Као и са Кримом, Косовом, Придњестровљем..
Vasilije
Nemam nameru da branim jednopartijske sisteme komunista koji su relativno cesto pravili gluposti i politicke promasaje kao uostalom i visepartijski sistemi ali za vreme SSSR-a sukoba nije bilo . Uredjenje Evrope i Sveta nakon prvog svetskog rata su uradile takozvane demokratske zapadne drzave pobednice ali su njihovo crtanja novih drzavnih granica i tretiranje nekih naroda i etnickih grupa te ekonomska kriza 1929 doveli do naglog uspona fasista i nacista koji pocinju najveci rat u istoriji.
Milan Miličić
Šta je bilo pre 1000 g.nije bitno. Bitno je zadnje mirno pravno i faktičko stanje Azera i Jermena, a to je 1921., što je potvrdjeno Ustavom SSSR-a 31. jan. 1024. To pravno i mirno faktičko, pa i ustavno, stanje ima snagu medjurepubličkog (medjudržavnog) ugovora u SSSR-u. SSSR se 1991. nije raspao ugovorom, već faktičkim prestankom postojanja. Svaka republika iz SSSR-a izlazi u uredjenom pravnom i mirnom faktičkom stanju kakvo je imala u SSSR-u pa tako i Azerbedžan, sa jednim u SSSR-u pravno n
Леон Давидович
Пошто је држава СССР срушена неко врстом државног удара дакле противуставно, а границе република су биле само организационе јединице државе СССР и њихови творци нису их предвидели да буду државне онда су те границе између Јерменије и Азетбејџана под знаком питања то јест границе су морале бити договорене обостраним признањем, а како се то никада није догодило границе су и даље спорне. Проблем је што гину толики људи , а питање се не решава договором.
Леон Давидович
@ Milan Спор је био док су још Јерменија и Азербејџан били републике у СССР-у. То значи да су територије биле спорне и да обе стране нису прихватиле постојеће републичке границе као државне већ је спор остао нерешен. Предесдници Русије, Белорусије и Украјине донели су одлуку о распуштању СССР-а, али и Јерменија је била једна од веома активних да се СССР распусти.
Milan Miličić
Gospodine Leone raspad SSSRa je faktički dogadjaj i taj dogadjaj ništa ne uredjuje. Bitno je kako je SSSR multilateralno, dakle Ustavno bez ičijeg osporavanja uredio teritorije i granice svojih republika. I na kraju nije Jermenija rasturila SSSR. To su pre nje radile i uradile evropske da nadju novog gazdu. Azijske i danas poštuju ostatak SSSR-a. Nisam ja protiv Jermena, poštujem ja njih. SSSR se nije stvarao i raspadao kako za koga, većjednako za sve.
alisa
Siroti Jermeni, bas se pate sa takvim susedima.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља