недеља, 29.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 14.10.2020. у 22:00 Милош Лазић
ПРИЧА О ИТАЛИЈАНИМА

Амико – први возач првог тролејбуса

На данашњи дан 1892. године основана је „Београдска варошка железница”, прапретеча садашњег градског превоза
Први тролејбус који је изашао на улицу 1947. године (Фотографије Aрхива ГСП)

На данашњи дан, 14. октобра 1892. године основана је „Београдска варошка железница”, прапретеча данашњег градског превозаНа првомајској паради 1947. године задивљени Београђани су први пут видели тролејбус! Већ почетком наредне године то електрично чудо без шина укључено је у јавни саобраћај, а прва линија, она од Калемегдана до Славије и натраг, означена је бројем 1. Мало касније извршена је пренумерација па је „јединица” постала „тринаестица” и наставила да промиче до Душановца. Радни народ је у то доба већ почео да се привикава на „измене у режиму саобраћаја”, али ову је дочекао с радошћу.

Наравно, штампа је забележила тај догађај, али свима је промакло да је за воланом нашег првог тролејбуса седео – Италијан. Већ је био „посрбљен”, али свеједно... Нажалост, име му је ишчилело из сећања, нема га ни у списку кадровске службе ГСП-а, а затурила се и прича о том чудном случају. Ипак, сачуван је део о оном што му је претходило. Ево га.

Међу својима

У пролеће 1942. године Драгачевом се пронео глас како се по Јелици врзмају двојица војника: без оружја, преплашени, изгладнели и одрпани, а у униформама неке непознате војске. Радозналост понекад надјача страх па је неколико сељака кренуло у потрагу за њима. Затекли су их у некој затуреној јарузи где су због зиме и глади, а можда и страха, цвокотали и привијали се један уз другог.

Кад су угледали потеру, а нарочито шајкаче, оба злосрећника су у знак предаје подигла руке увис, а спустили су их збуњено када је један од сељака однекуд исукао чутурицу и понудио им шљивовицу да се окрепе и подгреју. Вероватно су их шљивка, сажаљиви погледи и пријатељски осмеси „гонича” раскравили и окуражили, а кад су их привели у кућу, посадили за сто и пред њих изнели оно што им се затекло од хране, све је дошло на своје. Одмах су им дали и преобуку због могућег наиласка непозваних и нежељених, а било је и таквих.

Теразије средином педесетих

У комшилуку је живео човек који је знао и неки страни језик па су га позвали да преводи. Реч по реч, дознало се да су Италијани, али да су после Божића дезертирали из јединице стациониране на Косову зато што им савест није допуштала чак ни да сведоче злочинима те да се већ месецима потуцају по Србији у јаловим надама да ће се некако домоћи домовине.

Дезертери из било чије војске нигде нису омиљени, али општу саблазан изазвао је један када се на сву ону муку придигао, испрсио и свечаним тоном изјавио „Соно комунисто” (ја сам комуниста) – чиме је својим домаћинима, простодушним сељацима, натоварио још једну бригу на врат!

Већало се цео дан – шта с њима? Прихватио их је један чича којем су оба сина увелико ратовала: старијег су мобилисали у регуларну војску, други се одметнуо у партизане, а он обудовео и сам. Код њега су се и скрасили.

Убрзо су се одомаћили и проговорили српски, али су се крајем године опростили од гостољубивих пријатеља и кренули даље, некуд ка Црној Гори. Деда је за њима пустио сузу и доцније годинама причао да су га пазили боље него рођена деца.

Ко зна где су били у међувремену, тек крајем 1943. обојица су се нашла међу борцима славне дивизије „Гарибалди”. Годину и по доцније, један је из Дубровника бродом отпловио за Бари, а онај што је без присиле признао да је члан левичарске партије „ћиром” пристигао у Београд.

Златни и остали занати

Тек кад се у престоници ДФЈ „повезао”, другови из рејонског комитета сазнали су да је, осим што је био комуниста, у Риму радио као возач камиона и аутобуса, па му је намењено да у новој домовини прво запослење добије у београдској Дирекцији за осветљење и саобраћај, у потоњем ГСП-у. Мало је радио на обуци нових возача, а затим засео за управљач аутобуса. И тако све до оне првомајске параде када се, на свеопште изненађење и радост, сазнало да уме и са тролејбусима. Ето како је постао – „наш амико из јединице”!

Његова даља судбина прекривена је велом заборава, а нема преживелих који би знали нешто више о том необичном случају. Остаје танана нада да је дочекао пензију и да се под старе дане ипак домогао Рима и своје пређашње отаџбине... мада је и овде био као код куће, свој на своме и међу својима.

Ако му ико зна име или да ли је за собом оставио потомке, нека јави. Али, не да би се скрасио на „плавој табли” или да би му се излио споменик, већ због хронике Београда и загубљених успомена.

Коментари4
b3d51
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Miodrag
A tramvaj 4 od Novog groblja pa do Topcidera leti sa otvorenim vagonima. To je bilo uzivanje.Obicno je cetvorka isla do Gospodarske mehane ,ali leti je ovajo tvoreni isao do Topcidera.
Бранислав Станојловић
Тролејбус је новитет. Сећам се вожњи ТРАМВАЈЕМ број 1, "Приштинцем", од Цвијете Зузорића до Црвеног Крста.
divan tekst
Hvala Politici na ovom divnom tekstu. Autoru sve pohvale. Nežna i topla ljudska priča, koje nam inače nedostaju u ovom ružnom vremenu.
dr Slobodan Devic
"Takvi smo mi Srbi ..."

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља