недеља, 25.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 14.10.2020. у 20:15 Марина Вулићевић
ИНТЕРВЈУ: ДРАГАН ЛАКИЋЕВИЋ, књижевник

Нова цивилазација је окрутна

Прети опасност књигама и њиховој меморији. У архитектури савременог становања, дневни боравак не предвиђа полице за књиге
Драган Лакићевић (Фото Р. Крстинић)

Ове године навршава се 50 година откако је Драган Лакићевић почео да пише поезију. „Онај усамљени дечак/ на трен се загледао/ у бистру воду/ и њене риме”, стих је из његове недавно објављене поетске збирке „Прохуја”, у издавачкој кући „Партенон”. Код истог издавача одштампана је и Лакићевићева нова збирка сонета „Жетелица и Шумановић”, настала у дијалогу са вајарством и сликарством. Књижевна критичарка Александра Жежељ Коцић објавила је збирку есеја „Песник и један читалац, Огледи о поезији Драгана Лакићевића”, такође у „Партенону”, што ову годину чини посебном у стваралаштву овог нашег књижевника, чији рад као главног уредника употпуњује свако издање Српске књижевне задруге.

У Београд се узиђујем, из дана у дан, готово пола столећа. Београд нас обликује својим својствима – свако добије шта заслужи... Мени је запао Топчидер – да у њему ослушкујем себе и свет

Како кроз период од 50 година видите промене своје поезије, али и њене мотивске константе? А затим, и паралелно бављење прозом, као и дугогодишњим уредничким послом?

Све то и потраја и прохуја. Песме и данас пише дечак који је у лето 1970. године, на висинама планине Бјеласице, помислио: „Прохуја једна пјесма”. Био је то почетак моје прве песме, објављене у сарајевским „Малим новинама” пре пола века... Од тада, мењали су се тематски кругови и песнички поступци, али се чини да је осетљивост остала иста. Снег и дрвеће нису ме напустили... Проза је продужетак усмене легенде која нас је подигла. Језик и парабола приближавају причу поезији... Уредник се бави другима и то му помаже да се не преоптерети собом: лек против себичности и самодовољности. У моје време, писци су били запослени, као уредници. У то доба издавачких уредника: Раичковића, Попе, Миодрага Павловића, Ивана В. Лалића и других био сам најмлађи, па сам сада вероватно једини преостао. И то личи на песму.

Зашто проза има сталну превласт над поезијом у многим културама?

Ако је то тачно, култура тиме не би требало да се хвали. У древним културама поезија је имала превласт и садржала је у себи и прозу... То зависи од духа, васпитања и образовања, којима се наше друштво не може похвалити. Ко још децу успављује песмом крај колевке? У којој се школи стихови уче напамет? Где се стиче слух за строфе, риме и језичке слике? Чиме духовно хранимо децу – оне што су нам најважнији!

Шта за вас значи скулптура Жетелице?

Има живих људи који су као скулптуре, има скулптура које нас прате кроз живот – с њима смо у емотивном разумевању, где је уметност само једна врста блискости. Те фигуре усвајају нас, као и ми њих. Сећам се споменика „Борцима и жртвама фашистичког терора” у мом родном граду – дело вајара Бакића. Замишљао сам да су то двоје, са пушком и заставом, они моји рођаци, изгинули у рату... А Жетелицу у Топчидеру видим као младу лепу жену, Деметру – из антике дошла је да ме упозна и као сноп жита нуди сноп асоцијација и значења...

Имате цео циклус сонета са насловима слика Саве Шумановића?

Могућа артикулација његових зимских пејзажа, у којима су сликареве манифестације снега: колико снег има боја! То су боје тишине, меланхолије, смрти, бића...

Шта вам значе топоними попут Београда, Топчидера или Мораче, којима се често враћате?

Морача је почетак мог емотивног, значи духовног живота: река, земља и манастир. У Београд се узиђујем, из дана у дан, готово пола столећа. Београд нас обликује својим својствима – свако добије шта заслужи... Мени је запао Топчидер – да у њему ослушкујем себе и свет. У њему живе платани-песници, а Жетелица се ипак определила за мене.

У вашој новој песничкој збирци „Прохуја” поетски субјект разматра то протекло време писања, чак је забринут над тим „шта ће бити са старим књигама”? Коме су оне потребне?

Старе књиге су као и стари људи: с њиховим нестанком, нестају и њихови светови – вредности... Нова цивилазација је окрутна. Прети опасност књигама и њиховој меморији. У архитектури савременог становања, дневни боравак не предвиђа полице за књиге... У књигама су наши главни ослонци! Ко смо ми без својих књига – славних или непризнатих, непрочитаних, свеједно?

У књизи „Прохуја” постоји и један посебан, лични однос према дрвећу београдских башта и паркова. На који начин осећате њихову судбину и коб?

Дуго сам с њима, видео сам и како умиру. Без њих свет није исти, као ни без људи. Ниједно дрво није исто, као ни песник... Нека од њих упамтићу само ја... Кад се загледам у дрво, видим му порекло, име, историју... Језик... А да не говоримо о његовој лепоти у смењивању годишњих доба – боје и поруке које на својим листовима шаљу у космос, као и ми песме и реченице...

Код Сервантеса постоји једна прича о томе како ловци хватају хермелина. Дотерају га до блата, и пошто би он пре умро него испрљао своје бело крзно, пушта да буде ухваћен. Постоји ли у овој причи нека паралела са поетским бићем, са оним мотивом снега којем се изнова враћате?

„На белом свету” одвија се наш живот, па и природна манифестација снега. Снег се исто рађа. Чим се упрља, нестаје... Кад су га одводили на губилиште, Сава Шумановић је тражио да се окупа. То је чистота вишег реда... И тиме узбуђује, покреће мисао импулсима детињства и с погледом на снежне даљине све до Северног пола... Давно сам слушао причу Старице Миље „о два највећа усамљеника на белом свету” – били су то човек и вук. Они су и сада један наспрам другог у белом пространству. А хартија шта је до велика и чиста снежна пустиња коју ћемо населити и обележити својим духом и словом. Зато не напуштамо папир и мастило.

Коментари3
9edec
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Бошко Томашевић
Браниславе Станојловићу, прочитајте поново шта је човек рекао. У његовој изјави нема никаквог идеолошког набоја, док у Вашем коментару тиња мржња према ономе што није предмет разговора у тексту. Разговор са г. Драганом Лакићевићем садржи лепу дозу меланхолије спрам прошлога а вредног памћења. То прошло и протекло, његову вредност, могу да препознају само вршњаци интервјуисаног. А вредност прошлога кога г. Лакићевић помиње је у етичности једнога доба које је, на жалост, прошлост.
Бранислав Станојловић
А комуњарска "цивилизација" му је била ОК?
Tanja Pesic
Lepo je rekao pesnik u kom vremenu živimo: "У архитектури савременог становања, дневни боравак не предвиђа полице за књиге... У књигама су наши главни ослонци! Ко смо ми без својих књига – славних или непризнатих, непрочитаних, свеједно?" A to se vidi da ovde nema komentara. Koga briga još za dobrog pesnika i dobre knjige? Šteta. Lakićevićevo pevanje i njegovo uredničko pregnuće zaslužuju sve pohvale,ali, u ovom trenutku mi se bavimo i decu vaspitavamo nekakvim "Zadrugama". Kuku nama, ljudi!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља