Жито ће ове јесени у Србији, према првим предвиђањима, бити посејано на око 600.000 хектара, што је више него лани. Према мишљењу стручњака, пољопривредници би могли да буду мотивисанији за сетву пшенице јер је цена сада боља због дешавања изазваним пандемијом ковида 19 и веће тражње житарица на светском тржишту.

У нашој земљи, према различитим изворима, прошле године је било посејано између 570.000 и 595.000 хектара пшенице.

– Сетва у Србији мало касни због кише, а и кукуруз још није скинут са свих њива. Произвођачи су чекали да спадне влага како не би платили сушење, а онда су дошле падавине бар једном недељно, што је успорило жетву – каже Вукосав Саковић из удружења „Жита Србије”.

Оптимално време за јесењу сетву пшенице јесте између 5. и 25. октобра, али наш саговорник напомиње да се у Србији сеје и целог новембра, што је некада пун погодак, а некада и промашај. Расположење ратара за сејање жита постоји и, ако временске прилике буду добре, он очекује да ће површине под пшеницом ове године бити нешто веће него прошле. То би, према његовом мишљењу, могло да буде чак и више од 600.000 хектара.

– У последњих седам година, у чак шест је у свету обаран рекорд у производњи пшенице. То је довело до хиперпродукције и због тога су цене, пре ових поскупљења, заиста биле ниске. Цена је сада добра, па су произвођачи у Србији заинтересовани за сетву – каже Саковић.

Упитан да ли очекује мањи удео пшенице „са тавана” на нашим њивама, будући да је тај проценат већ око 50 одсто, што смањује квалитет зрна и представља велики проблем и кад је реч о извозу, он каже да се то неће променити „све док произвођачи не престану да куповину декларисаног семена схватају искључиво као трошак, а не као прилику да повећају приносе”. Каже да се то са пшеницом (па и са сојом) ради свуда у свету, али да забрињава проценат семена „с тавана” на српским њивама.

– Неспорно је да је боље имати дорађено, декларисано и заштићено семе пшенице и то је први предуслов који треба испунити да бисте могли да очекујете изванредне приносе. Проблем је томе што велики део наших произвођача мање размишља о висини приноса и прихода од тога, а више о снижавању трошкова. А подизања приноса нема без декларисаног семена – истиче Саковић.

Према његовим речима, светска производња пшенице заснива се, пре свега, на расту просечних приноса. Постоје државе, попут Украјине, Русије и Румуније, које су традиционално имале ниске приносе, а сада са бољом агротехником стижу до импресивних резултата.

С друге стране, каже, приметна је и тенденција, као у Бразилу, да се изазивају вештачки пожари и пале прашуме како би се дошло до нових обрадивих ораница. Свет се практично окреће „отимању” запуштене земље како би је претворио у плодну, а све то могло би још више да се убрза због страха од пандемије и обезбеђивања залиха хране.

У Украјини је, рецимо, око осам милиона хектара у парлогу, а Србија све посеје на два и по милиона хектара.

– Нормално је да ће Украјинци сву ту земљу постепено стављати у функцију, тако да ће производња пшенице сигурно расти. Очекује се да ће цене бити добре, али не константно, већ периодично, онда када се појаве регионалне несташице или завлада страх да неће бити довољно робе, као што је то сада случај – сматра Вукосав Саковић.