недеља, 25.09.2016. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:43

Одбрана аутономије слике

Аутор: Даница Радовићпонедељак, 23.06.2008. у 22:00
Милан Коњовић: „Просјаци”, 1943.

Нови Сад, Сомбор У сомборској Галерији „Милан Коњовић” је отворена изложба „Милан Коњовић: Одбрана аутономије слике”, организована поводом 110-годишњице од уметниковог рођења,због које ће се, сасвим је извесно, у Сомбор тим поводом запутити многи љубитељи ликовне уметности. Разлога да се виде дела једног од највећих српских сликара 20. века увек има довољно, али у случају ове изложбе реч је о јединственој концепцији њеног аутора, историчара уметности Саве Степанова, чији текст за каталог и поставка представљају код нас доста ретку и данас готово заборављену вештину – анализу уметничких дела и опуса уметника у контексту друштвених, социјалних, филозофских и идеолошких прилика прошлих времена.

„Изложба се бави Коњовићевом уметношћу у времену социјалистичког реализма, од 1946. до 1951. године, али не због тога што је он био соцреалиста, већ зато што је био највише нападан сликар као противник соцреализма”, каже Степанов у изјави за „Политику”.

„Идеје социјалистичког реализма у српској критици запреле су се већ у приказима првих поратних изложби 1945. године. Наиме, већ тада појављују се текстови у којима се заговара нови однос уметности према стварности. Прва сликарска изложба у Београду, приређена у Уметничком павиљону 1945, оштро је критикована, у божићном броју `Политике`, у тексту угледног марксистичког филозофа Сретена Марића који напада уметнике због неспремности да реагују на нову социјалистичку стварност...”, каже Степанов о приликама оног времена, и цитира Марића који оптимистички тада закључује да „када сликар буде сликао не за себе, већ за заједницу, не само мала лирска платна већ и широке епске површине зидова на јавним народним установама, не личне мотиве већ велелепне садржаје симболичне за прегнуће целог нашег колектива, онда ће се кроз колебања и лутања, брзо и неминовно створити нови стил, нови облик за нове садржаје...”

Слично је писао и Ото Бихаљи Мерин у свом приказу Изложбе ликовних уметника Србије, залажући се да „уметност буде разумљива, народу приступачна, по својим проблемима блиска животу”, као и Јован Поповић, трећи „велики теоретичар” соцреалистичке критике.

Али, истиче Сава Степанов, тих година један посебан догађај, управо у Сомбору, и непосредно везан за Милана Коњовића, изазвао је знатно оштрије критичке ставове од критика појединачних и групних изложби. У Градском музеју је отворена изложба Збирке Павла Бељанског, захваљујући договору сликара Милана Коњовића са угледним колекционаром. Отварање је било свечано, говорио је угледни Сомборац књижевник Вељко Петровић, тада директор београдског Народног музеја... У каталогу изложбе су објављени критички прикази о сликарима из збирке, написао их је још један Сомборац, књижевник Јанош Херцег, а убрзо је управо то повод да књижевник Бошко Петровић нападне и каталог, и изложбу, и Јаноша Херцега и самог Коњовића, тада директора сомборског Градског музеја.

Аргументација Бошка Петровића је њихов „буржоаски однос према схватању слике” и „пренебрегавање нових прилика и непрепознавање нових тенденција у сликарству”.

Сликар Милан Коњовић је, каже Степанов, очигледно био изван свега тога. „Велики светски рат, шестомесечно искуство из заробљеничког логора у Оснабрику (1941), епизода са самосталном изложбом у `Тамаш Галерији` у Будимпешти (1942), рушење грађанског друштва којем је припадао те тегобно `уклапање` у нове и другачије друштвене односе, чести напади на његову уметност, битно се одразило на карактер његовог послератног сликарства”, пише Степанов и истиче да све то уводи Коњовића у његову „сиву фазу”. Она је сива у метафоричком смислу, а слике имају стишану, сурову, тегобну, често и морбидну атмосферу. Теме су – људи са маргине живота, просјаци, сахране...

Посебно је занимљиво да је Коњовић, током периода канонске доминације социјалистичког реализма, био излагачки веома активан, од 1946. до 1951. приредио је чак осам самосталних изложби – у Новом Саду, Богојеву, Београду, Сомбору, поново у Новом Саду, Загребу, Суботици и још једном у Београду, 1951.

На првој од тих изложби, 1946, у Музеју Матице српске у Новом Саду, коју је видело чак четири хиљаде људи, слике су се могле и купити. Настојећи да се инкорпорира у „ново доба” и пронађе тему према упутствима соцреалистичких критичара којима је увек трн у оку, Коњовић одлази на велико градилиште моста код Богојева где доживљава поздраве радника „живео наш народни уметник” и где у свом маниру прави велики број цртежа и слика и излаже их на лицу места...

Па, ипак, управо због слике „Изградња моста код Богојева”, коју је 1948. излагао на Другој изложби савремених ликовних уметника Војводине у Новом Саду, поново доживљава најгрубље нападе критике, јер – без обзира на одабрану тему, смета им његов стилски рукопис.

До које мере је то заиста било чудно време испуњено још чуднијим људима, говоре и детаљи са Коњовићеве изложбе, у октобру 1947, у београдском Павиљону на Калемегдану: док Исидора Секулић, инспирисана посетом од две хиљаде људи у само једном дану каже да се „не виде слике од људи”, истовремено Коњовић сам мора да отвори своју изложбу јер су то одбили сви које је позвао – и Вељко Петровић, и Ђорђе Андрејевић Кун, и Ото Бихаљи Мерин, и Пјер Крижанић... Негативну оцену због „експресионистичких деформација” пише Јован Поповић.

Најзад, 17. марта 1951, у пет часова после подне, у Уметничком павиљону у Београду Коњовић отвара изложбу „Људи” са 53 слике настале у периоду од 1933. до 1949. године. Степанов каже да је сликар, испоставило се, сасвим свесно, бескомпромисно и после свих напада на своје сликарство решио да се обрачуна са заговорницима социјалистичког реализма. Касније, у анализама његове уметности од којих су најдрагоценије урадили Лазар Трифуновић и Миодраг Б. Протић, испоставиће се да су „Људи” донели својеврсни тријумф Коњовићу и његовом схватању уметности.

Изложба ће у Сомбору бити отворена све до 25. јула и, како сазнајемо, неће бити приказана у другим ликовним центрима због великог броја дела која су за ову прилику позајмљена од власника и због компликованог система осигурања.


Коментари2
c9937
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

umetnost sprdnje
Po svemu sudeći,bio je to jedan plodan i kulturno intrigantan period kada je bilo kritike za one koji su stvarali i radili,pa makar ta kritika bila ideološka,jer...kakva bi i bila?Danas,ukoliko stvaralac nije ideološki saglasan-za njega nema kritike,čak ni loše,čak ni fingirane.Jednostavno,umetnost,stvaranje više nije važno ukoliko nije ili ideološki blentavo ili ideološki saglasno.Jer,da ne postane opasna,misleće,samostalna- umetnost je postala sprdnja.
mnjenje
Po svemu sudeći,bio je to jedan plodan i kulturno intrigantan period kada je bilo kritike za one koji su stvarali i radili,pa makar ta kritika bila ideološka,jer...kakva bi i bila?Danas,ukoliko stvaralac nije ideološki saglasan-za njega nema kritike,čak ni loše,čak ni fingirane.Jednostavno,umetnost,stvaranje više nije važno ukoliko nije ili ideološki blentavo ili ideološki saglasno.Jer,da ne postane opasna,misleće,samostalna- umetnost je postala sprdnja.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља