Родом из Мале Јежевице код Пожеге, Обрад Ј. Јовичић учествовао је у оба Балканска и Првом светском као борац у јединицама Дринске дивизије и прошао албанску голготу. При повлачењу преко њених врлети, први пут је рањен у Драчу, али је у тешком стању ипак стигао на Крф, где се опороваио, па опет у ров.

Крварио је Oбрад и на Солунском фронту 1918. године, као припадник 4. чете, 1. батаљона 21 пешадијског пука испољавајући у многим приликама невиђену храброст, тако почиње запис о пољопривреднику и кувару, који начини књижевник и песник Милијан Деспотовић у књизи „Витезови Црногорског среза”, биографском лексикону јунака Карађорђеве звезде. За нарочиту храброст коју је пожешки сељак показао у августa 1918. године на линији фронта између Бугара и наших снага, бележи аутор, командант Друге армије, војвода Степа Степановић, „за јуначка дела похваљује каплара Марка А. Васиљевића и редова Обрада Јовичића”, а догађај се збио овако:

‒ Ноћ је била између 19. и 20 августа на Солунском фронту. Бугари су напали с циљем хватања живог језика и прикупљања података о распореду и јачини наших снага на правцу напада њихових јединица”, казивао је у перо Обрад. После брзе пушчане паљбе и праска бомби на објавници, у ров испред земунице у којој су се налазили он, каплар Марко Васиљевић и редов Божидар Демировић, ускочи врло снажан непријатељски војник, који бацајући бомбу повика на српском ‒ Предај се!

У експлозији погибе Марко. Обрад га је видео кроз густи дим како у самртном ропцу кркља, дрхти и тек онда осети да је и сам погођен. Рука га је јако заболела, а иза ува осети како му цури нешто топло... Иако рањен, у руку и главу, прихвати борбу у сусрету. Ухвати непријатеља и поче се гушати са њим. Вукли су се све до грудобрана, овај га снажно угризе за здраву руку, али се Обрад не осврће на бол, чврст, држи непријатељског војника. Уто, већ на крају снага, стижу му другови у помоћ, савладаше и убише непријатеља, а најважније, вели Обрад, спречише га да изврши задатак. За показану храброст, Обрад и још деветнаест бораца са подручја среза Црногосрског, одликован је Орденом сребрне Карађорђеве звезде са мачевима, под бројем 150810.

По повратку са ратишта оженио се Савом Антовић из Мушића и отишао у мираз. Обрад и Сава добили су троје деце ‒ кћери Загорку и Милијану и сина Милића, заснивајући тако род Јовичића у Мушићима, бележи из биграфије о српском јунаку Деспотовић и још пише да је Обрад, свеукупно био интересантан човек. Бавио се земљорадњом и куварским пословима по чему је био нашироко познат у околини. И опет се прича вуче још са ратишта на ком се знало да од скоро ништа Јовичић може да спреми ручак, а то је било од значаја када се стварно није ни имало готово ништа...

Обрад је волео да за свечане прилике, каквом пригодом у селу, стави свој орден Карађорђеве звезде, који га је подсећао на дане ратовања, саборце... муке и ране. Звезда је имала облик крста, чији зраци завршавају лучно и сужавају се исто тако ка месту укрштања, а између кракова шире се златни зраци. На плаво емајлираној таблици, причвршћено је црвено огњило са амблемом „Само слога Србина спашава”, а на венцу „За веру и слободу ‒1804”. Другу страну ордена, у злату краси израђен двоглави бели орао, а око њега натпис: „Петар I – 1904”. Цео орден причвршћен је за златну круну, а ако је са мачевима, као Обрадов, онда су између кракова укрштена два мача.