Да свако зло има своје добро, потврђује својеврсна ренесанса српског бањског туризма у јеку пандемије ковида 19. Будући да су због здравствене ситуације многи грађани Србије провели одмор у овдашњим бањама, оне су упркос вирусу корона остале доминантна туристичка дестинација. Штавише, у њима се остварује готово половина од укупног броја ноћења домаћих туриста, каже Владан Вешковић, генерални секретар Удружења бања Србије, које је навршило 50 година постојања.

За наш лист, он наводи да се на тај начин наставља вишегодишњи тренд омасовљења бањског туризма у нашој земљи. Али, додаје, ситуација би била још боља када би се активирали и они бањски центри који су услед лоше приватизације остали закатанчени или неискоришћени.

„Тренутно је у Србији активно 35 бања. Све су оне мање или више урбанизоване. Мимо њих, има и бања које су од 2000. до 2015. године пропале због катастрофалне приватизације и девастације смештајних капацитета. Тако Јошаничка Бања још није прорадила, док Нишка Бања не постоји на туристичкој карти, иако има институт за рехабилитацију. Према нашим подацима, око 4.500 лежајева у бањама у Србији није у функцији, попут Специјалне болнице на Златару, чијих се 17.000 квадратних метара не користи. С друге стране, у Врњачкој Бањи, Сокобањи и другим дестинацијама поспешује се туристички развој и отварају се хотели и са четири или пет звездица”, истиче Вешковић.

Он подсећа да су од средине 19. века, па све до Другог светског рата, бање биле практично једина туристичка места у Србији. Претеча бањског туризма је било откривање српских лековитих извора у првој половини 19. века. Око тих лечилишта у наредним деценијама краљеви ће почети да граде своје летњиковце, а за њима ће доћи и предузимљиви хотелијери. Процват туризма ће многе бање претворити у урбана насеља, у којима ће у првој половини 20. столећа боравак постати ствар престижа.

„Врњачка Бања је, на пример, 1937. године имала пет пута више туриста него Дубровник. Али, после Другог светског рата, нова власт је желела да бање приближи свима. Оне су тако постале синдикална одмаралишта и изгубиле гламур. У бање се више није ишло да се види и да се буде виђен него да би се ишло на летовање. Тако је било све до 2000. године, након чега свест о бањама почиње да се мења због храброг менаџмента у бањским здравственим установама. Почињу да се праве велнес центри и нови хотели, а у бање више не иду само само старији и болесни већ и млађи, породични људи, од 35 година па навише, који желе да се одморе”, каже наш саговорник.

Осим последица дивље приватизације, које би требало санирати, он сматра да би бањски туризам био додатно ојачан уколико би његови носиоци били квалитетни хотели, а не здравствене установе.