уторак, 20.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 18.10.2020. у 14:00 Дарко Пејовић

Трговац који је обогатио свој народ

Задужбинар Илија Милосављевић Коларац је читав свој огромни иметак завештао отечеству за остваривање просветних циљева
(Фото Википедија)

Oни су целог свог века текли и чували да оставе спомен свом народу – исписано је на надгробном споменику Илије Милосављевића Коларца и његове супруге Синђелије. Овакав епитаф уклесан је по тестаментарној жељи великог српског добротвора који је преминуо на данашњи дан (по старом календару, 6. октобра) 1878. године. Бесмртност његовог имена чува задужбина, Коларчев народни универзитет, која је почела с радом 19. октобра 1932.

Илија Милосављевић, један од најбогатијих Срба 19. века, у животу је имао једну страст – трговину, једну љубав – супругу Синђелију, и једну мисију – просветно уздизање свог народа.

Рођен је 1800. године у селу Колари, десетак километара од Смедерева, одакле и надимак по коме ће га историја упамтити. Ту је изучио основну школу, што ће му бити и једино формално образовање. Пословна знања стицао је служећи код угледних трговаца у Панчеву, Вршцу и Београду. Најдуже се задржао код највиђенијег престоничког велетрговца Милутина Радовановића. Газда Милутин је добро проценио да ће млади калфа далеко догурати, па му је дао руку своје кћери Синђелије. За чаршију је то било велико изненађење, а још више су се чудили њиховом браку, који се није уклапао у норме тог доба. Супружници су заједнички руководили својим првим самосталним дућаном, Коларац је женино име свуда истицао и уписивао равноправно са својим, у свакој прилици је јавно показивао колико је воли и колико јој је привржен.

Уз Синђелију као верног животног сапутника, у Београду је преузео трговачки примат од јеврејских, цинцарских и јерменских породица, које су се генерацијама бавиле тим послом. Потом се 1928. селе у Панчево, одакле Коларац грана трговачку мрежу све до Беча. Стекао је незамисливо велики иметак у новцу, земљишним поседима, некретнинама, имао је властиту трговачку речну флоту, магацине, магазе... „Ја нисам знао ни за глад, ни за жеђ, ни за сан кад је требало радити и зарадити”, говорио је пријатељима о периоду свог пословног успона.

А онда су наступиле црне године, Синђелија се разболела. Коларац је у Панчево доводио најбоље европске лекаре, али спаса није било. Преминула је 1955. у болници у Пешти. Сахрањена је на београдском Новом гробљу, а тада се и Коларац враћа у српску престоницу. Своди трговачке послове на минимум, а енергију и богатство ставља у службу свог народа. Коларац је био познат као човек широке доброчинитељске руке, нарочито када је требало потпомоћи сиротињу, школе, надарене ђаке, писце или било које просветно прегнуће. На том трагу, 1861. оснива Књижевни фонд за „објављивање дела на српском језику, која часност, родољубље и полезна (корисна) знања у народу распростиру”. Одбору фонда ставио је у аманет да издаје уџбенике и поклања их сиромашним ученицима, као и да помаже „људима који пишу за народну просвету, а нису у стању сами у штампу давати”.

Напредног и критичког духа, није се либио да оштро критикује власт. Када је крајем 1877. угушена Тополска буна, чији је циљ био свргавање кнеза Милана Обреновића, Коларац је утамничен под оптужбом да је потпомагао заверу. Осуђен је на пет година робије, али је пуштен после неколико месеци.  

Из затвора се вратио врло нарушеног здравља. Преминуо је у октобру 1878. Власт је ликовала: рачунали су да ће имовину развући наследници, будући да Коларац и Синђелија нису имали деце, те ће тако и његово име брзо потонути у заборав. А онда је попут грома одјекнула вест о отварању Коларчевог тестамента, чија је прва реченица гласила: „Све моје имање завештавам на корист мог народа.” Осим одредаба које се тичу новца намењеног Књижевном фонду, главна ставка опоруке је да се „из свега имања образује фонд из кога ће се временом имати подићи српски универзитет”, као задужбина отечеству за остваривање просветних циљева.

Правна битка за признавање последње воље трајала је три године. Две његове братанице повеле су поступак за обарање тестамента, потпомогнуте режимском штампом, која је писала да је Коларац био „обрлаћен или принуђен”, да је стварање задужбине „партијско-демонстративна ствар” и „опасност за државу и монархију”... Тачка на ову мучну епизоду стављена је 1881. пресудом Касационог суда.

Подизање здања Коларчеве задужбине, површине 4.500 квадрата, завршено је почетком 1932, а 19. октобра започиње програмска делатност. Народни универзитет је, осим ширења научних знања, организовао и курсеве за пољопривреднике, занатлије, трговце, чиновнике... Просветна мисија настављена је и кроз деценије социјализма, распада државе и транзицију. Последњих година, учестало се чује да је услед финансијских проблема ова институција пред затварањем. На све то дошла је ковидна 2020. и отказивање 160 програма, па је на сајту Коларца оглашен број жиро рачуна за донације које би му омогућиле наставак рада. У борби за опстанак, очекује се и помоћ државе и града. Али и помоћ свих који, попут Илије Милосављевића Коларца, верују да је смисао имања у – давању.

Коментари11
f8dc7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sotir Gardačić
Ovo je jedina zadužbina koju komunisti nisu dirali dok ih je pre rata bilo baš puno.
Petar Dozet
Trgovci preprodaju robe i usluge, uglavnom ništa (robe i usluge) ne stvaraju lično. Bez njih sve te robe i usluge nikad ne bi ni stigle do potrošača/korisnika. Uglavnom pripadaju klasi, koja je akumulirala dovoljan kapital da optimizuje taj preprodavački proces, te ih je teško ili nemoguće zaobići. Zato su trgovci uvek bili najbogatiji ljudi...zato ih sirotinja nigde ne voli.
Божа
Беше тада краљевина.
Nidza
Текст је поучан, само молим исправите године...Рођен је 1800. године ,а 1928 се преселио у Панчево, а 1955 му умире супруга... Омашили сте за 100 година...
миле мрђеновачки
Први пут чујем за то да се "НАШ" "Коларац" налази у таквом проблему... Молио бих да се објави жиро рачун за уплату помоћи за опстанак ове установе... за опстанак свих оваквих установа... Читам да се продаје "Центар Сава"... да је градска каса пуна домаћинског пословања, да се рационално не улаже у оно што доноси минус! Ако НАРОД не помогне, свако по мало, идемо тамо где не треба, на општу срамоту. Причи фали када је почела градња, где је сахрањен наш добротвор, зашто... да му је тело очувано...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља