Тог 18. октобра 1997, нешто после 21 час, тринаестогодишњи Душан Јовановић је изашао из куће у строгом центру Београда. Упутио се до оближње продавнице како би купио „кока-колу”. Пошто се дуго није враћао кући, родитељи су му се забринули. Отац Александар је кренуо да га потражи и надомак куће Јовановића у Београдској улици, наишао је на усплахирене грађане окупљене око непомичног тела дечака. Био је то Душан, којег су скинхеди претукли на смрт само зато што је био Ром. За ово гнусно убиство – које су, према наводима очевидаца, починила четворица припадника – окривљени су седамнаестогодишњаци Милан Чујић и Иштван Фендрик из Земуна. Осуђени су на десет година затвора, од којих су издржали шест, јер им је казна накнадно умањена.
Колико је овај свирепи злочин саблазнио српску јавност, сведочи то што се и данас, тачно 23 године касније, овај језиви случај памти. У међувремену је 2007. у Београдској улици Унија Рома Србије поставила спомен-плочу у знак сећања на Душана Јовановића, чије је име постало симбол страдалништва Рома услед расистичког насиља којем су изложени од појединаца, махом припадника десничарских екстремистичких организација и навијачких група.
Такви изгреди ни у наредном периоду, нажалост, нису изостајали. Свега три године после убиства Јовановића, 18. новембра 2000. на београдском Зеленом венцу брутално је претучен глумац Драган Максимовић, који је четири месеца касније подлегао повредама. Виновници су, према наводима медија, због његове тамније пути помислили да је Ром, што је био довољан „разлог” да га сурово избатинају. Починиоци, за које се у јавности спекулисало да су скинхеди и навијачи ФК Рад, никада нису пронађени. Максимовићу су тада биле 52 године, здравље му је већ било нарушено дијабетесом и астмом, а непосредно пре трагичног инцидента је имао и операцију ока. Преминуо је 4. фебруара 2001. Његове колеге су говориле да је до последњег момента одбијао да идентификује нападаче, тражећи да се ти „млади људи не хапсе”. На Зеленом венцу је 2006. постављена спомен-плоча посвећена страдалом глумцу, с потписом: „Његови Београђани”.
Подсећајући на ову трагедију, Осман Балић из Сталне конференција ромских удружења грађана у Србији за наш лист наводи да Максимовић чак и није био Ром, што сведочи како злочини из мржње према етничким и друштвеним мањинама представљају опасност за читаво друштво.
„Напади на Роме носе поруку да нам је ограничена слобода у сваком смислу, од говора преко кретања до слободе да се развијате. Ти сви напади јесу појединачни, али то је заправо напад на колективитет”, каже Балић.
Он подсећа и на случај Ервина Билицког, седамнаестогодишњака који је 17. марта 2013. пронађен мртав испред пекаре на излазу из Бечеја. Медији су јављали да је претучен, после чега је изгубио свест и удавио се у бари. За напад је осумњичен четрнаестогодишњи починилац, који је осуђен.
Слична трагедија, за коју је остало нејасно да ли је мотивисана расном дискриминацијом, десила се 25. јануара 2007. у Бољевцима, у београдској општини Сурчин, када је усмрћен Бранко Јовановић (17). Њега су у центру тог насеља два починиоца претукла дрвеном и металном шипком. Јовановић је од удараца изгубио свест, а виновници су му селотејп траком обмотали ноге и главу преко носа и уста. Затим су му одузели мобилни телефон, МП3 плејер, УСБ кабл, пуњач за телефон и сат. Са двоје помагача, пребацили су Јовановићево тело преко његовог бицикла и тако га одгурали до мостића на каналу Вок, где су бицикл са телом бацили у канал. Јовановићево беживотно тело пронађено је сутрадан. За ово злодело, браћа Ж. Ј. и Н. Ј., који су тада имали 17 и 16 година, осуђени су на десет година затвора.
Недавни тежак инцидент се десио у издвојеном одељењу ОШ „Јован Јовановић Змај” у Масурици код Сурдулице, када је, према наводима локалних медија, супруг једне учитељице упао на час и истукао дете ромске националности, ометено у развоју.
Ови примери, уз сијасет инцидената против Рома који нису резултирали смртним исходом, показују да се, према Балићевим речима, насиље против ове етничке групе не сме толерисати. Иако је број напада на Роме у Србији тренутно знатно мањи него у земљама региона, он упозорава да се статистике односе само на пријављене случајеве.
„Нас Роме је очувао страх, ми знамо кад треба да побегнемо и бежимо од тога јер смо потпуно немоћни”, истиче Балић.
Одговорност медија
Социолог и професор Филозофског факултета у Нишу Драган Тодоровић оцењује да корени слабог укључивања Рома у српски социјални простор леже у недовољном познавању ромске културе од стране неромског становништва. Он упозорава да стигматизацију ове етничке заједнице подстичу и поједини медијски извештаји о индивидуалним примерима кршења законске регулативе од стране самих Рома, срочени тако да жигошу читаву ромску заједницу.
„У мењању свести грађана према Ромима може помоћи измењена слика о њима у медијском простору, најпре афирмисањем етичког става да је недопуштено извештавати о појединачним инцидентима на начин који жигоше читаву заједницу, истицањем и осудом отворених расистичких испада, али и шире заједнице уколико их не санкционише, као и проналажењем афирмативних прича уместо фокусирања на негативне вести о Ромима”, каже Тодоровић за „Политику”.
