петак, 04.12.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 19.10.2020. у 08:34 Марина Вулићевић
ИНТЕРВЈУ: БЛАНКА ЧЕХОВА, писац

Било ме је срамота да џипом долазим у косовска села

Радити у мисији значи остати непристрасан, не дружити се ни са ким, возити своје џипове и седети у канцеларијама од стакла. То је прва ствар која ми се уопште није свидела и радила сам све супротно
(Фото приватна архива)

Млада Чехиња у оквиру једне од мировних мисија долази на Косово и Метохију. Упитана како мисију и њене припаднике види локално становништво двеју етничких група, она даје одговор: „Као ванземаљце који су од Косова направили пешчано игралиште за тренинг владавине права...” И тако даље наставља се приповест са терена у роману „Тотал Балкан” Бланке Чехове, код нас објављеног у издању „Клија” и у преводу са чешког Зорана Дукића. Ова млада Чехиња је на основу сличног сопственог искуства уобличила фикцију која побуђује на озбиљно размишљање, али и на осмех. После боравка на КиМ, од 2007. до 2008. године, ову књигу посветила је Агиму из Бошњачке махале, Братиславу из енклаве, као и свим обичним и поштеним људима на Косову. Она је ове недеље била гошћа свог српског издавача, а дошла је у Београд возећи ауто из Прага до Београда, са троје мале деце, чиме је показала срчаност сличну својој прозној јунакињи.

Како је дошло до те мисије у трајању од годину дана на Косову и Метохији?

Тамо сам дошла после разочарања у стразбуршком суду за људска права, где сам две године радила као правница. Са 25 година ушла сам у елегантни свет међународног права, удаљен од стварног живота људи, али који на њега ипак има велики утицај. Желела сам да се упутим негде на терен, где бих могла да се приближим реалним проблемима. И други пут сам се разочарала. А Косово сам изабрала због тога јер сам више година долазила у Хрватску, говорила сам српско-хрватски, а и професионално сам пратила ситуацију почев од рата на Косову.

Да ли је током вашег тамошњег боравка долазило до колизије између вредности које су вам током мисије биле задате и оних које сте примењивали, виђајући људе на терену свакодневно?

Наравно. Није ваш посао да будете у контакту са локалним људима, што је прва грешка организације свих сличних мисија. Управо је супротно, морате бити у контакту са народом, јер због њих сте и дошли. Логично. Схватила сам да је у свим мировним мисијама, након мултиетничких сукоба, најважније не бити на једној или на другој страни. Увек сам возила свој приватни ауто који сам довезла из Прага и дружила сам се са људима у Вучитрну. Спријатељила сам се са неколико српских породица, као и са Албанцима из Митровице. Имала сам среће и срела сам пуно симпатичног света са обе стране. То су остала трајна пријатељства и са тим људима сам у контакту и дан-данас.

О чему сте разговарали?

Нисмо причали о политици. Један од задатака које имате као запослени у мисији јесте да пратите напредак неких пројеката. Рецимо, нека већа организација дала је новац да се асфалтира пут. Онда морате да идете у то село и да се састанете са председником општине. То је официјелни део. Али, са тим људима треба сести и попити пиће и тако сазнати шта их стварно мучи и због чега пате. Другачије се ништа и не зна. И Срби и Албанци разочарани су тим дуготрајним мисијама. У почетку су били дистанцирани ако дођете џипом, са „широким раменима” и преводиоцем. Такав наступ напустила сам једноставно због тога што ме је било срамота да дођем у једно село у џипу и да дигнем прашину.

Може ли ишта да се реши на том подручју уколико више „инстанце” не укључе гласове тих људи о чијим се животима одлучује?

Људи виде да ситуација стагнира, на обе стране. Пуно зграда било је изграђено у албанском делу, а напредовао је на неки начин и онај српски део Косовске Митровице. Али, колико чујем од пријатеља и бивших колега који су се поново тамо запослили, ипак све стагнира.

Јесте ли наилазили на отворена непријатељства између две етничке заједнице?

Можда сам имала велику срећу што нисам видела никакве сукобе, али било је момената у којима сам осећала напетост. Описала сам све у књизи, али у већини случајева то су били неки неоправдани страхови. Већина људи не жели да живи у конфликтима, не жели да пуца на друге. То раде само појединци. Једна од мојих улога била је да седим на састанцима општине и да пратим гласање и мислим да присуство међународних организација на тамошњим гласањима има велики смисао.

Имали сте очигледно један људски приступ тамо где је требало да заузмете политички. Да ли је могуће да буде више људског у политичком приступу у проблему КиМ?

Можда треба напустити оне оквире мандата да не смете бити ни на једној ни на другој страни, да се све мало поједностави. Иди у село, попричај са људима, слушај, гледај, не буди бахат. Ти имаш 25 година, то су људи од 60 који су прошли рат, не знаш ни српски, ни албански, ни о чему нећеш имати појма после две до три године. Мислим да је врло лоше то што су људи у тим мисијама толико добро плаћени и што имају толико повластица, имају статус, па то изгледа као један „секси” посао. Многи се заправо само због тога и пријављују у мисије. То свакако не би требало да буде тако. Сматрам да би велике организације, као што је УН, требало да раде слично оним невладиним, које су често много боље организоване, без толиког новца, а морају ефикасно да се сналазе. Иначе, ја сам имала свој пројекат „Адаптирај школе на Косову”. Возећи се много аутом, нашла сам места на којима је била незамислива беда и где су албанска деца ишла боса у школу, на само десет сати вожње до Прага. То ме је препало. У српским школама недостајале су неке ствари које би било лако набавити негде у Чешкој или Енглеској.

Тако да сам направила листу школа у Чешкој и у Енглеској и са њиховим предавачима договорила пакете помоћи за косовске школе. То је хуманитарни пројекат у којем ништа није било изгубљено, деца у Чешкој видела су са фотографија где је тачно стигла њихова помоћ. То да се успут ништа не изгуби, тако треба радити. Немојте да шаљете паре на рачун неке организације, не знате где ће то завршити, једино шаљите на неки транспарентни рачун, да видите тачно где је то дошло. Тако нешто свему даје смисао, не могу се сипати паре у неку црну рупу. Мислим да је све било поучно за децу. Замислите, тај сам свој пројекат нудила организацији за коју сам радила, а они су поред свих средстава којима су располагали закључили да нису у могућности да га прихвате. Овом књигом желела сам да читавој тој мисији дам неки смисао, у дебати, у критичком ставу према свим сличним мисијама. Мислим да сам то успела да покренем у Чешкој. 

Коментари5
2dbeb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Миодраг Стојковић
Лепо и пожртвовано са ваше стране у мисији на КиМ. Једно ипак треба рећи Чешка врло добро зна да се све ово што се дешава на КиМ , дешава на Светој Српској Земљи . И опет признаје лажну државу . Бити неутралан није добро , дајете наду и подстрех и онима који су ипак само досељеници , тачно са људским правима.
Дрић
Срео сам пуно Чеха. Смртно мрзе Русе. За све проблеме криве њих. За Србе као и да не знају. А Хрвате, смртно воле. Што због разуђене обале Јадрана, што због вере славне а помало и Госпе на Међугорју. Ако им кажете да се на њиховој територији налазе гробнице Срба заробљених у Великом рату. Ако им кажете да су АустроУгари држали затворе тамо за Србе. Ако им кажете да је и наш Велики Гаврило, светски херој, умро у тамници на њиховој ледини, они Вас само незаинтересовано гледају.
Боривоје Банковић
Тачно знам шта хоће да каже јер сам радио у Бурундију неколико месеци за душебрижнике из једне такозване међународне организације. Неко ко седи у канцеларији пет хиљада километара даље, одлучио је да нешто буде овако или онако, без правог увида у ситуацију. Онда ту политику спроводи страно особље на терену које се труди да не види да је то што раде у колизији са стварношћу и здравим разумом, а домаће особље се и не труди да их упути. Штета кисеоника који удишу сви заједно.
Marija
Divna zena! Ovakvi ljudi vracaju veru u covecanstvo.
ne_tako
Najveca je floskula takozvana "vera u covecanstvo" ! Moze se verovati u Boga, u neku ideologiju, moze se verovati cak i ponekoj vracari ili nekom pojedincu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља