четвртак, 03.12.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 20.10.2020. у 20:15 Марија Ђорђевић
ЕСТЕТИКА СПОМЕНИКА: ЗДРАВКО ЈОКСИМОВИЋ, вајар

Критеријум је дугогодишња инвестиција

Није ово споменик Стефану Немањи, него наш споменик, о нашем времену, генерацијама које долазе. Ово је још један дуг који ће, ни криви ни дужни, наследити
Предлог решења за споменик Стефану Немањи аутора Здравка Јоксимовића, Габриела Глида и Милорада Панића, Здравко Јоксимовић (Лична архива)

Последњих деценија споменици историјским личностима у Србији постали су предмет подела јавности на естетском, али чини се више на политичком нивоу. Историја памти разне примере око којих се домаћа јавност ускомешала и некад „истерала своје”. Познато је оспоравање постављања Мештровићевог Победника на Теразијама са моралног и уметничког аспекта. Споменик Вуку Караџићу, рад вајара Ђорђа Јовановића из 1932. године, требало је да буде постављен у Универзитетском парку у Београду, али су градске власти процениле да је био превелик за то место. После неколико година нашао се у Парку Ћирила и Методија, окренут према улици, што је наљутило аутора.

Стручна јавност је последњих година реаговала против естетике споменика Николи Тесли на београдском аеродрому, цару Николају у Улици краља Милана у Београду, краљу Петру Првом Карађорђевићу у Новом Саду, постављало се питање чему споменик Хајдару Алијеву на Ташмајдану. Најновије реакције тичу се постављања споменика Стефану Немањи на Савском тргу у Београду. Полемике у вези са естетиком, изведбом, симболиком, висином од 23 метра овог споменика се воде до усијања.

У серији разговора које ћемо пласирати на овим странама покушаћемо да добијемо одговоре на питања да ли су поделе јавности у вези са споменицима више естетске или политичке природе, шта би требало радити како бисмо имали достојан споменички пејзаж и куда су нас одвеле те полемике.

Вајар Здравко Јоксимовић (1961), професор на Факултету ликовних уметности у Беогрдау и добитник „Политикине” награде (2016), аутор је споменика Зорану Ђинђићу у Прокупљу, Исидори Секулић и Карлу Малдену у Београду. Са својим колегама конкурисао је и за предлог споменика Стефану Немањи.

Да ли су поделе у јавности у вези са споменицима естетске или политичке природе, какав је ваш утисак?

 Наше друштво је дубоко и трагично подељено. То се рефлектује на све оно што представља јавни интерес, самим тим и на културу споменика који се ужурбано подижу. Међутим треба бити опрезан са употребом формулације јавног интереса јер су и они који у име јавног интереса нешто нападају или бране, такође, подељени. Већ смо заборавили како изгледа независна, професионална и аргументована критика. Ако говоримо о споменицима, бившим и садашњим, једини који се у нашој средини тиме систематски и озбиљно бави, јесте проф. Љубомир Глигоријевић који годинама уназад у Књижевном листу коментарише наше споменичко наслеђе. Његова критика је искључиво естетске природе, али нажалост, ограничена тиражем поменутих новина.

У друштву у којем је све темељно и систематски обесмишљено, критичко мишљење о ликовности неког споменика је, такође, бојим се, постало излишно. Поготово ако би та критика била искључиво естетске природе. У нашој средини док ствари не пређу на лични ниво, за публику су досадне и неважне. Естетика, шта то беше и кога то занима? Међутим, колико год избегавали то да признамо, све се на крају ипак своди на критеријум. Критеријум је дугогодишња инвестиција и има веома сложену и захтевну структуру.

Све смо релативизовали, а нарочито оно што припада високом образовању. На елитно смо постали посебно алергични. И ту реч смо проскрибовали и означили кривом за поделе. А критеријум је само срећна последица високог образовања.

Поделе у нашој јавности поводом најновијих споменика су, нажалост, углавном, политичке природе. У њиховој острашћености погубила се и обесмислила било каква расправа која би и могла да буде од користи како да се поводом неког споменика дође до најбољег решења. Независних критичара који не заступају ни једну ни другу страну, свакако има, али су обесхрабрени да уђу у блато наших подела, или су већ од свега дигли руке.

Аутор сте споменика Зорану Ђинђићу у Прокупљу. Kоје сте негативне реакције ви чули у вези са овим делом?

Поводом мог споменика Зорану Ђинђићу подигнутом у Прокупљу 2007. могли су се чути само политички коментари. Само је неко једном напоменуо да је постављање једне руке у џеп сувише рискантно и да уноси нешто шеретско, али ја сам свесно преузео одговорност сматарајући ову врсту споменичке дрскости примереном Зорановом карактеру. Све друго су били политички мотивисани коментари који са естетиком самог споменика нису имали никаквог додира. Све је код нас политика. Управо због неизбежне политизације, која ће пратити било који споменик Зорану Ђинђићу, на конкурс за споменик у Београду нисам ни желео да учествујем.

Шта би требало да претходи коначном решењу након конкурса, како би се избегао дискутабилан споменички пејзаж?

Формула је тако једноставна. Препустити организацију конкурса онима које професионално бављење уметношћу и културом квалификује да могу компетентно и конструктивно да учествују у раду жирија. Наравно, одабрати људе од интегритета са провереном биографијом и омогућити им да раде без притисака са стране. Избалансиран састав жирија је један од основних предуслова. Дешава се да у жирију немате ниједног вајара и да су урбанисти, архитекте и истoричари уметности једноставно надгласани од политичара који имају последњу и пресудну реч. Затим обезбедити транспарентност процедуре, разумне рокове, и адекватан хонорар и за чланове жирија и за награде и за ауторски хонорар. Мислим да ово, за нас, у данашњим условима, представља недостижан идеал. Дакле, обновити нормалну и регуларну процедуру која неће оставити простора да питања од јавног интереса остану без одговора. Сложићете се да споменици поред којих свакодневно пролазимо, представљају, и те како, јавни интерес.

Конкурисали сте за предлог споменику Стефану Немањи. Шта је, по вашем мишљењу, најпроблематичније када је реч о овом споменику?

Учествовао сам са колегама Габриелом Глидом и Милорадом Панићем. Све је од самог старта било некако пренапумпано. Као неки виц. Био један конкурс. На њему су учествовали један Рус, један Италијан, један Кинез, један Словенац и гомила Срба. У жирију је био један јако утицајан политичар. И то је то. Крај вица нам је познат јер како је све почело, другачије није ни могло да се заврши. Вајар, колега Живковић, као члан жирија, повукао се на време, из професионалних и моралних разлога. Ако је Скопље наш идеал нема нам спаса. Најгоре од свега је то што се век архитектуре мери стотинама година. Није ово споменик Стефану Немањи, него наш споменик, о нашем времену, генерацијама које долазе. Ово је још један дуг који ће, ни криви ни дужни, наследити. И, што је такође ужасавајуће, можда и његову естетику?

Коментари2
8482e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Predrag Klincov
Dovoljno je nastaviti prekinutu tradiciju spomeničke eksperimentalne plastike. Znanje oplemenivanja dostupno je eliti. Imamo li elitu ?
Миодраг Стојковић
Немамо споменик првом ослободиоцу Београда . А имамо толико тога на ту тему. Војводи тј. тачније , господару Миленку Стојковићу.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља