Последњих деценија споменици историјским личностима у Србији постали су предмет подела јавности на естетском, али чини се више на политичком нивоу. Историја памти разне примере око којих се домаћа јавност ускомешала и некад „истерала своје”. Познато је оспоравање постављања Мештровићевог Победника на Теразијама са моралног и уметничког аспекта. Споменик Вуку Караџићу, рад вајара Ђорђа Јовановића из 1932. године, требало је да буде постављен у Универзитетском парку у Београду, али су градске власти процениле да је био превелик за то место. После неколико година нашао се у Парку Ћирила и Методија, окренут према улици, што је наљутило аутора.
Стручна јавност је последњих година реаговала против естетике споменика Николи Тесли на београдском аеродрому, цару Николају у Улици краља Милана у Београду, краљу Петру Првом Карађорђевићу у Новом Саду , постављало се питање чему споменик Хајдару Алијеву на Ташмајдану. Најновије реакције тичу се постављања споменика Стефану Немањи на Савском тргу у Београду. Полемике у вези са естетиком, изведбом, симболиком, висином од 23 метра овог споменика се воде до усијања.
У серији разговора које ћемо пласирати на овим странама покушаћемо да добијемо одговоре на питања да ли су поделе јавности у вези са споменицима више естетске или политичке природе, шта би требало радити како бисмо имали достојан споменички пејзаж и куда су нас одвеле те полемике.
Одлично је што „Политика” покреће дискусију о тако важној теми као што су меморијали! Јавни споменици су репрезентативан израз културе друштва које их поставља, па је разумљиво да су ти симболички знаци одређеног времена у жижи интересовања целокупне заједнице, али и сваког појединца, каже за наш лист Ирина Суботић, историчарка уметности, професор емеритус и члан „Европе ностре”, и додаје да је легитимно да постоје опречна мишљења, и естетска, и политичка, и субјективни ставови, али треба имати у виду с којих позиција се воде расправе.
‒ Мештровићевом „Победнику”, симболу Београда, заиста је примереније место на Калемегдану, изнад ушћа Саве у Дунав а не на Теразијама, одакле су га, између осталих, „прогнале” и женске организације. Тамо доминира простором, упирући поглед ка западним деловима тада новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Николу Теслу Дринке Радовановић боље је не спомињати: туга колико неспоразума у једној фигури! А шта тек да се каже о актуелном постављању споменика тако великој личности као што је био Стефан Немања: тај мегаломански споменик је синдром времена у којем живимо па није неочекивано да изазива различите реакције ‒ додаје наша саговорница.
Она, такође, сматра да није питање само усаглашавања струке већ законско примењивање низа процедура, уобичајених у модерним, демократским друштвима, којима ми, како каже, очевидно, не припадамо. Конкретније, реч је о томе када и ко предлаже подизање споменика, да ли постоји друштвени консензус о потреби за спомеником, ко расписује и какви су услови конкурса, ко формира и ко се бира у савете и жирије, да ли су поштоване законске одредбе, колико је и на који начин јавност обавештена и укључена, да ли су транспарентне све процедуре, одлуке, и око избора и око финансирања споменика, да ли су поштоване идеје и јавне примедбе грађана и различитих струка – урбаниста, архитеката, представника уметничких и других струковних удружења, финансијских стручњака и слично.
‒ Леп пример такве сарадње остварен је у Сплиту када је требало наћи адекватно место за монументалан Мештровићев споменик Гргуру Нинском у историјском језгру града, крај Диоклецијанове палате. Градске власти су са стручњацима и грађанима шетали споменик све док није нађено оптимално место код једног од улаза, на којем и данас стоји ‒ указује нам она и истиче:
‒ Ништа од свега овога није поштовано када је у питању реализација споменика Стефану Немањи, што разуме се изазива многа подозрења, сумње и незадовољства: почев од места на Савском тргу, испред заштићеног споменика културе какав је стара Железничка станица, до непримерене, фараонске висине, измишљене иконографије, банализације традиције и бесмислених детаља. Сведоци смо низа неадекватних потеза локалних власти, пре свега када је реч о Београду и мењању његове урбане, историјске матрице агресивним, неадекватним пројектима или превазиђеним, патријархалним ликовним моделима. Тако се неуспешно и немушто враћамо у романтичарске заносе 19. века, далеко од актуелне меморијалне праксе која прати политику и културу сећања новим видовима уметничких интервенција у простору, са много више везаности за одређени простор, суштину значења и образовни циљ споменичког места.
Ирина Суботић подсећа и на сам разлог постављања споменика – то се чини од памтивека да би и у будућности подсећали на вредности прошлих времена. Садашњи споменици, у које пре свега спада руска визија Стефана Немање, говориће о безидејности, недостатку укуса, одсуству симболичких елемената који се надокнађују дескрипцијом и вишком детаља, али и о неразумевању да је историја „потрошила” фигуративни израз те врсте, злоупотребљујући га у идеолошке сврхе у хитлеровским споменицима вајара Арноа Брекера или стаљинистичким делима Вере Мухине ‒ сматра она.
Поједини споменици опстали су, неки су уништени или сачувани у депоима музеја, а одређени премештени на места намењена образовању нових генерација, као примери несрећних идеологија прошлих времена, закључује Ирина Суботић и додаје:
‒ У различитим приликама сам реаговала против сваке врсте уништавања трагова прошлости. Међутим, сведоци смо да се са радовима на подизању споменика Немањи одмакло упркос низу нерегуларности и јавно изречених противљења различитих струка, па је остало питање – шта да се сада ради?
