субота, 28.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 21.10.2020. у 20:15 Милица Димитријевић
ЕСТЕТИКА СПОМЕНИКА: ИРИНА СУБОТИЋ, историчарка уметности

Легитимно је да постоје опречна мишљења

Мештровићевом „Победнику”, симболу Београда, заиста је примереније место на Калемегдану, а не на Теразијама, одакле су га, између осталих, „прогнале” и женске организације
Ирина Суботић (Фото: лична архива), „Победник” (Фото Н. Марјановић)

Последњих деценија споменици историјским личностима у Србији постали су предмет подела јавности на естетском, али чини се више на политичком нивоу. Историја памти разне примере око којих се домаћа јавност ускомешала и некад „истерала своје”. Познато је оспоравање постављања Мештровићевог Победника на Теразијама са моралног и уметничког аспекта. Споменик Вуку Караџићу, рад вајара Ђорђа Јовановића из 1932. године, требало је да буде постављен у Универзитетском парку у Београду, али су градске власти процениле да је био превелик за то место. После неколико година нашао се у Парку Ћирила и Методија, окренут према улици, што је наљутило аутора.

Стручна јавност је последњих година реаговала против естетике споменика Николи Тесли на београдском аеродрому, цару Николају у Улици краља Милана у Београду, краљу Петру Првом Карађорђевићу у Новом Саду , постављало се питање чему споменик Хајдару Алијеву на Ташмајдану. Најновије реакције тичу се постављања споменика Стефану Немањи на Савском тргу у Београду. Полемике у вези са естетиком, изведбом, симболиком, висином од 23 метра овог споменика се воде до усијања.

У серији разговора које ћемо пласирати на овим странама покушаћемо да добијемо одговоре на питања да ли су поделе јавности у вези са споменицима више естетске или политичке природе, шта би требало радити како бисмо имали достојан споменички пејзаж и куда су нас одвеле те полемике.

Одлично је што „Политика” покреће дискусију о тако важној теми као што су меморијали! Јавни споменици су репрезентативан израз културе друштва које их поставља, па је разумљиво да су ти симболички знаци одређеног времена у жижи интересовања целокупне заједнице, али и сваког појединца, каже за наш лист Ирина Суботић, историчарка уметности, професор емеритус и члан „Европе ностре”, и додаје да је легитимно да постоје опречна мишљења, и естетска, и политичка, и субјективни ставови, али треба имати у виду с којих позиција се воде расправе.

‒ Мештровићевом „Победнику”, симболу Београда, заиста је примереније место на Калемегдану, изнад ушћа Саве у Дунав а не на Теразијама, одакле су га, између осталих, „прогнале” и женске организације. Тамо доминира простором, упирући поглед ка западним деловима тада новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Николу Теслу Дринке Радовановић боље је не спомињати: туга колико неспоразума у једној фигури! А шта тек да се каже о актуелном постављању споменика тако великој личности као што је био Стефан Немања: тај мегаломански споменик је синдром времена у којем живимо па није неочекивано да изазива различите реакције ‒ додаје наша саговорница.

Она, такође, сматра да није питање само усаглашавања струке већ законско примењивање низа процедура, уобичајених у модерним, демократским друштвима, којима ми, како каже, очевидно, не припадамо. Конкретније, реч је о томе када и ко предлаже подизање споменика, да ли постоји друштвени консензус о потреби за спомеником, ко расписује и какви су услови конкурса, ко формира и ко се бира у савете и жирије, да ли су поштоване законске одредбе, колико је и на који начин јавност обавештена и укључена, да ли су транспарентне све процедуре, одлуке, и око избора и око финансирања споменика, да ли су поштоване идеје и јавне примедбе грађана и различитих струка – урбаниста, архитеката, представника уметничких и других струковних удружења, финансијских стручњака и слично.

‒ Леп пример такве сарадње остварен је у Сплиту када је требало наћи адекватно место за монументалан Мештровићев споменик Гргуру Нинском у историјском језгру града, крај Диоклецијанове палате. Градске власти су са стручњацима и грађанима шетали споменик све док није нађено оптимално место код једног од улаза, на којем и данас стоји ‒ указује нам она и истиче:

‒ Ништа од свега овога није поштовано када је у питању реализација споменика Стефану Немањи, што разуме се изазива многа подозрења, сумње и незадовољства: почев од места на Савском тргу, испред заштићеног споменика културе какав је стара Железничка станица, до непримерене, фараонске висине, измишљене иконографије, банализације традиције и бесмислених детаља. Сведоци смо низа неадекватних потеза локалних власти, пре свега када је реч о Београду и мењању његове урбане, историјске матрице агресивним, неадекватним пројектима или превазиђеним, патријархалним ликовним моделима. Тако се неуспешно и немушто враћамо у романтичарске заносе 19. века, далеко од актуелне меморијалне праксе која прати политику и културу сећања новим видовима уметничких интервенција у простору, са много више везаности за одређени простор, суштину значења и образовни циљ споменичког места.

Ирина Суботић подсећа и на сам разлог постављања споменика – то се чини од памтивека да би и у будућности подсећали на вредности прошлих времена. Садашњи споменици, у које пре свега спада руска визија Стефана Немање, говориће о безидејности, недостатку укуса, одсуству симболичких елемената који се надокнађују дескрипцијом и вишком детаља, али и о неразумевању да је историја „потрошила” фигуративни израз те врсте, злоупотребљујући га у идеолошке сврхе у хитлеровским споменицима вајара Арноа Брекера или стаљинистичким делима Вере Мухине ‒ сматра она.

Поједини споменици опстали су, неки су уништени или сачувани у депоима музеја, а одређени премештени на места намењена образовању нових генерација, као примери несрећних идеологија прошлих времена, закључује Ирина Суботић и додаје:

‒ У различитим приликама сам реаговала против сваке врсте уништавања трагова прошлости. Међутим, сведоци смо да се са радовима на подизању споменика Немањи одмакло упркос низу нерегуларности и јавно изречених противљења различитих струка, па је остало питање – шта да се сада ради?

Коментари3
a833c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Predrag Klincov
Vera Muhina je sjajna vajarka. Kada nemamo Aniša Kapora bolje da se političari ne mešaju. Učiti od Ofira Šepsa.
Milosav Popadic
Nisam vidio spomenik Stefanu Nemanji, pa necu ni da govorim o njemu dok ne bude postavljen na posyament, ali mislim da za spomenik Stefanu Nemanji u Beogradu nema boljeg mjesta os Savskog trga, preko puta Muzeja Nikole Tesle i Mihaila Pupina.
Саша Микић
Заборавили сте да ни споменик Кнезу Михаилу није протекао без скандала. Наиме првобитна идеја је било постављање споменика на Студентском тргу и по конкурсу је одабрана идеја руског скулптора. Онда је у све то умешана политика, па се одустало од те идеје да би на крају посао добио Италијан Енрико Паци из политичких разлога, а не уметничких. На крају као резултат свега је остала урбана легенда, која наравно није имала везе са истином, да се Паци убио, јер је заборавио Кнезу ставити капу.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља