Велики човек и велики државник је убијен. Са поштовањем и жалом памтићу га заувек, текст је читуље којa је јуче објављена у „Политици” у знак сећања на деветогодишњицу смрти Муамера ел Гадафија. Поштовање председнику Либијске Aрапске Џамахирије на овај начин исказала је Нада Секулић, његова некадашња медицинска сестра, са супругом Ђуром.
На питање шта је њој био Гадафи, без размишљања одговара: „Род.” Дан његове смрти за њу је, зато, увек тужан. Проводи 20. октобар присећајући се заједничких тренутака, разгледајући старе фотографије и медаљу коју је добила због својих заслуга за народ, за пожртвованост и оданост. На руци јој је сат, поклон Гадафија, са његовим ликом, а око врата медаљон у облику Курана који јој је даривала његова супруга. Нерадо, каже, прича о нечем тако личном, али јој је жеља да људи не забораве тог великог човека.
А све је почело када је 1985. године преко Завода за техничку помоћ са пријатељским несврстаним земљама отишла у Либију. После свега месец дана рада на клиници у Бенгазију пришао јој је непознати човек који ју је упитао да ли би желела да ради за пуковника. Мислећи да се радио о шали, рекла је „да”.
– Кад сам га срела, било ми је јасно да је то истина. Када ми је пришао и видео колико сам забезекнута, осмехнуо се и пружио ми руку. Неизвесност и страх на страну, наравно да сам тада пристала да радим за њега – каже Нада, коју су у Либији прозвали Надија.
Понашала се, каже, увек војнички и одважно и мисли да је баш тиме завредела Гадафијево поштовање.
– Преда мном су често били мали тестови лојалности и било је потребно доста виспрености. Многи су долазили ту, али су брзо одлазили. Ја сам отишла уз сузе његове породице и са медаљом за заслуге. Очигледно је да сам „положила” – наводи Нада.
Док се доста чланова особља разбежало „урлајући од страха”, када је Америка бомбардовала Либију, она је остала.
– Већ сам им била одана, али ме је то додатно зближило са њима. Само сам се молила богу да он буде жив јер сам знала да сам једино тако сигурна. Мислила сам, ако не буде њега, неће бити ни мене – присећа се Нада.
Те ноћи, док су авиони који су већ срушили клинику на којој је радила надлетали Гадафијеву кућу и штаб, одбила је да се сакрије у склониште. Желела је, каже, да добро види те бомбардере, како би, ако преживи, имала шта да памти. Када је пуковник, већ после првог надлета изашао, знала је, каже, да ће и она даље живети.
– Стајала сам у ставу мирно, он је прошао, дотакао ме по рамену и рекао „Надије, нема проблема” – сећа се Нада.
Али, када су кренуле санкције, живот за саму жену тамо је, каже, постао немогућ. Једва су је пустили да оде у Србију, уз обећање да ће се вратити.
Гадафија је касније срела само још једном, и то у Београду када је дошао на Самит несврстаних. Позвао ју је један од његових људи и рекао јој да председник жели да је види.
– Молио се у шатору у коме је увек боравио. Чекала сам га да заврши. Нисам знала како да се понашам. Мирно сам стала, али када је завршио молитву, устао је, угледао ме, раширио руке и кренуо ка мени. Затрчала сам се према њему... Не знам да ли су ми икад у животу сузе толико лиле. Био је то сусрет мог живота – евоцира Нада успомене. Председник јој је тад рекао да може да му се обрати кад год јој нешто затреба и у шали њеном мужу припретио да буде добар према њој.
– Рекао му је да сам ја ћерка Либије и да ће у супротном имати проблема са њим – каже Гадафијева медицинска сестра.
Криво јој је, додаје, због бројних неистина које су се причале о чувеном пуковнику после његове смрти.
– Био је бедуин у души, препоносан и обожавао је свој народ. Нека причају да је био диктатор, али он их је најбоље познавао и знао је како треба са њима. Дуго му је требало да их описмени, када је дошао на власт било је само 23 одсто писмених, да би кад је убијен тај број порастао на 83 одсто – каже Нада додајући да је у то време сваки нови брачни пар добијао новац, а да су помоћ добијале и све жене које би родиле дете. Школство и здравство су, додаје, били бесплатни, а студенти су могли да се школују у било којој земљи, добијајући стипендију, али и плату у висини коју ће имати и кад се врате у Либију.
– За њега је породица била светиња. Свашта се причало о неким силним женама, али ја као болничарка која је стално била ту могу да потврдим да то није тачно – јасна је Нада.
И Србе је, каже, обожавао. Они су били Гадафијеви кувари, возачи његове деце, конобари, чистачи...
– Кад је постао председник, први лидер који га је посетио био је Тито. Он му је био идол и у једној од својих кућа држао је и Титову слику – каже наша саговорница.
Као послодавац је био „диван”– запослене никада није попреко погледао. За све је био пун разумевања. Нада ће заувек памтити када јој је помогао да, после само два месеца рада, дође у Србију да сахрани мајку, дао јој новац да организује све што је потребно, а затим по њеном повратку и лично дошао да јој изјави саучешће.
– Бескрајно сам му због тога захвална. Према другима се увек понашао онако како заслужују. Идеја ми је да Гадафију следеће године, када се буде обележавала деценија његове смрти, захвалим организујући и неки пригодан скуп у његову част – закључује Нада.
