Последњих деценија споменици историјским личностима у Србији постали су предмет подела јавности на естетском, али чини се више на политичком нивоу. Историја памти разне примере око којих се домаћа јавност ускомешала и некад „истерала своје”. Познато је оспоравање постављања Мештровићевог Победника на Теразијама са моралног и уметничког аспекта. Споменик Вуку Караџићу, рад вајара Ђорђа Јовановића из 1932. године, требало је да буде постављен у Универзитетском парку у Београду, али су градске власти процениле да је био превелик за то место. После неколико година нашао се у Парку Ћирила и Методија, окренут према улици, што је наљутило аутора.

Стручна јавност је последњих година реаговала против естетике споменика Николи Тесли на београдском аеродрому, цару Николају у Улици краља Милана у Београду, краљу Петру Првом Карађорђевићу у Новом Саду , постављало се питање чему споменик Хајдару Алијеву на Ташмајдану. Најновије реакције тичу се постављања споменика Стефану Немањи на Савском тргу у Београду. Полемике у вези са естетиком, изведбом, симболиком, висином од 23 метра овог споменика се воде до усијања.

У серији разговора које ћемо пласирати на овим странама покушаћемо да добијемо одговоре на питања да ли су поделе јавности у вези са споменицима више естетске или политичке природе, шта би требало радити како бисмо имали достојан споменички пејзаж и куда су нас одвеле те полемике.

Споменик је по правилу носилац одређеног колективног сећања. Као такав, он успоставља континуитет са изабраном прошлошћу, истовремено је прилагођавајући садашњем тренутку. Сам избор личности или догађаја којем је посвећен, а потом и критеријуми који су утицали на његово естетско уобличење, добрим делом зависе од укуса и потреба владајуће елите. Што је та елита идеолошки искључивија и нетолерантнија, то споменици настали у њено време мање говоре каснијим генерацијама и најчешће су сасвим скромне уметничке вредности, каже Смиља Марјановић Душанић, професор историје на Филозофском факултету у Београду.

Довољна потврда ове тезе су, према њеним речима, безбројни споменици из комунистичког времена (мишићави ударници који граде социјализам, идеализовни ликови партијских шефова, итд).

– Данас срећом тога више нема, али је остала искључивост великог дела културне и интелектуалне елите када споменик добију личности које им идеолошки нису по вољи, независно од њихове историјске улоге или места у националној култури – додаје она.

Где је заправо проблем када је реч о споменицима: постављање комисије по кључу, недостатак јавних расправа, закаснела реакција јавности?

Не знам који су критеријуми примењивани, али не би ме изненадило да је и данас реч о вишедеценијском, наслеђеном континуитету – историјско пречесто постаје средство за конкретан политички циљ. Личност којој је споменик посвећен најчешће представља једну од изабраних репрезентација актуелне власти, која подизањем споменичког обележја себе проглашава носиоцем јавног сећања.

Шта се догoди  после критика јавности или струке, када је споменик већ ту? Ником ништа?

Одговорићу вам питањем. Уколико бирамо која личност је погоднија да јој се подигне споменик у јавном простору нашег града, да ли је то, према било ком објективном критеријуму, Стефан Немања или Хејдар Алијев, некадашњи председник Азербејџана, којем је подигнут у сваком погледу бесмислени споменик на Ташмајдану?

Како гледате на одлуку да се подигне споменик Стефану Немањи?

Чини ми се да за историчаре који су учествовали у јавној полемици (са ретким и донекле бизарним изузецима) уопште није спорно заслужује ли Стефан Немања споменик. Од мањег значаја је питање да ли је требало да тај споменик буде на Савском платоу или на неком другом месту у граду. Али разложни гласови су се донекле изгубили у својеврсној медијској хистерији, створеној добрим делом изјавама појединих јавних радница и радника који пречесто и неселективно износе своје мишљење о најразличитијим питањима. Тај недостатак мере, укуса и доброг образовања, па и извесна идеолошка острашћеност (тако на пример неки одбацују подизање споменика Немањи јер им се „гаде патријархални стереотипи као што су отаџбина, нација, вера”), делују и тужно и смешно. Шта друго рећи на баналност изјава да је споменик Стефану Немањи „примитивни, ратнохушкачки надгробни споменик некада космополитском граду” или пак да „Стефан Немања никад није био Београђанин”, „да он није имао појма шта је то Београд”, да је „личност која ни у једном времену не заслужује споменик”... Неупитно је да Немања заслужује споменик. Естетика изабраног споменика мени лично је страна, али колико важности има чињеница да се мени више допада Каравелићев споменик краљу Драгутину у Ариљу. То је ствар индивидуалног укуса и ништа више од тога.

Ваш утисак о полемици која се у вези са спомеником Стефану Немањи развила у јавности?

Ако изузмемо умесне и компетентне стручне критике које није имао ко да чује, доминантан јавни дискурс настао у вези са подизањем споменика Стефану Немањи одражава непрекидну потребу дела наше културне елите да себе види као носиоце замишљене космополитске естетике, последње одбране од „духа паланке”. У суштини те потребе јесте жеља да се наметну критеријуми који нису само, па ни доминантно, естетички. Они су превасходно идеолошки и треба да послуже одржавању деценијама дугог монопола на одлучивање о културној политици државе и друштва. Тиме не желим да кажем да не треба поставити питање непримерене величине споменика у односу на његово урбано окружење или износити примедбе које се тичу скулпторове естетике, укупне цене споменика итд. Напротив, рекла бих да већину градитељских подухвата који су последњих година оставили трајног трага на изглед Београда прати недостатак транспарентности у одлучивању и правог сучељавања стручних мишљења. У полемици о споменику Стефани Немањи таквог сучељавања практично није било: све се углавном свело на манихејско, острашћено етикетирање неистомишљеника.