Са балкона видим исечак језера Онтарио, раскрснице на којима семафори једни другима предају тробојну штафету, полицијска ротациона светла, постројене канте за смеће у улици Викторија парк. Упињем се да видим ону чувену девојку са двогледом на броду на путу за острво Принца Едварда, ону са слике Алекса Колвила.
Упирем, јер сам сâм. Недостаје ми девојка са двогледом...
Маркони себи не би дозволио да станује у било каквој згради. Зато је изабрао стан у згради у Кингстон улици број 1080. Ако је ико знао шта је то пристојна стамбена зграда, знао је он, грађевински инжењер у пензији, био је један од оних који су то веома добро знали да процене.
Дакле, Маркони сада тренутно сâм живи у двособном изнајмљеном стану, ако изузмемо плавог тиграстог папагаја, у кавезу са куполом, на његовом писаћем столу. Као неко ко заиста онако баш мушки подноси да живи сâм, могао би то бити само неко са именом Маркони.
Наравно да самац може да пресели у мањи стан. Тим мањим, тек реновираним становима у истој згради, одмах су повећали кирије, чак су сад скупљи за педесет долара од овог у коме већ станује. Селидба не би била логичан потез. А са стварима које немају ту привилегију да имају своју логичност, он неће да се бакће.
Песнички став би му дозволио да само оде, и остави све и свакога и одлепрша ономе ко му недостаје. Само да залупи врата, јер врата то очекују: Да се залупе кад не желиш да се вратиш. А опет, шта је са Друштвом за заштиту животиња ако тек тако остави Тицу? Ни његова жена не би подржала да јој се појави на очи, са том етикетом на леђима коју би му пришило то Друштво за заштиту животиња: Ово је човек који је напустио папагаја. Поготово не то.
То би њу веома разбеснело, знао је из искуства, да би то клизиште од речи било тешко санирати: Одмах да си се вратио и извинио се папагају. Одмах да си га пустио из кавеза нека лети по соби, отвара фрижидер, шта год жели да истражује нека истражује, чак и да те чупка по бради, чак и да ишчупа длаку из ње и узорак пошаље на ДНК анализу, све то може.
Боље немој да ми долазиш са таквом мрљом на себи, тако би му одржала лекцију. А не тако давно, да би то могао да остави по страни, једном приликом док су пили јутарњу кафу његова жена је објаснила:
Разумем, биће ти тешко да сâм пијеш јутарњу кафу. Волиш да уз кафу причаш о сну који си сањао протекле ноћи, чак и оном претходном сну. (Маркони је човек као ретко ко, који је памтио своје снове и то бар још наредна три дана).
Добро те познајем, знам да би те нервирали ти поноћни изласци са неком крзненом животињом, не зато што мрзиш животиње или се плашиш поноћних шетњи, већ зато што си у то доба ноћи већ у неком од својих снова. Набави онда бар неког папагаја. Они знају да са поштовањем саслушају и оно што и није њима разумљиво, па и оно о твојим сновима, предложила је жена.
И он га је купио. Папагај је добио име Тица.
И није баш неко егзотично име али Маркони није био човек који би да залази у папагајске родослове. Но, како је папагај имао исти став по том питању, и са поносом прихватио да је ту, у терапеутској улози човеку с којим ће делити трошкове становања, укључујући и паркинг, грејање и топлу воду.
Једина ствар коју Маркони не може да прихвати, што се тиче зграде у којој станује, је број спратова у њој. Гледајући са паркинга за посетиоце, избројао би петнаест спратова укључујући и његов балкон, препознатљив по јапанском јавору, на тринаестом спрату.
На тој висини, прозори гледају само напоље. Он обожава прозоре кроз које се види само напоље, јер на његовим прозорима без завеса, на тој висини, природно, нико не може да гледа унутра, изузев сунца. Види како се сунце спрема да кришом откотрља из града, говорио би он папагају.
И папагај би гледао.
Али лифт није стајао на том спрату, као што ни брзи возови не стају на станицама које нису уписане у ред вожње. Једноставно у лифту није било дугмета са бројем којим би се лифт приморао да стане на тринаестом спрату. А последњем петнаестом спрату је било додељено дугме са бројем шеснаест.
Грешка те врсте се у његовој земљи никада не би догодила, бар не док је он био председник комисије за техничке прегледе зграда.
Таква зграда никада не би добила употребну дозволу, објашњавао би Маркони плавој Тици.
Да неко у бројању прескочи један спрат?
Увек би, пре него би ставио кључ у браву, проверавао број на вратима 1406 као да проваљује у сопствени стан, коме је током ноћи неко прелепио број његовог стана на тринаестом спрату. Опусти се, док сам ја ту, нико те неће оптужити за провалу, смејала би се његова жена.
О томе је често расправљао са папагајем: Знаш ли ти Тицо на ком спрату живиш, а? Не знаш, дабоме. И на чега би то личило ако те питају на ком спрату ти мали живиш, а да ти само слегнеш раменима. Добро, не слегнеш раменима али се подразумева да тако нешто урадиш кад ниси баш сигуран на ком се спрату налази твој кавез.
Маркони није своје дневне планове уписивао у календаре и заокруживао датуме црним маркером. Не зато што их није имао, већ зато што није желео да из календара испадне и тресне неки неугодни непланирани датум. Зато их је све држао тамо где им целог века било место - у његовој глави.
Данас је недеља. План је рутински. Туширање па бријање.
Може светло плава кошуља, тамно одело. Молим те, кравата ни у ком случају, такве су биле женине инструкције. Тако обучен, свратио би до цвећаре у комшилуку коју су држали Кинези. Или у ону у другом блоку, коју су држали неки други Кинези. Купио би два цвета у оној у којој су тог дана далије биле у боји наранџе. Далије су њен омиљени цвет, објаснио је продавачици.
Затим би сео у плави „голф” годиште 2005. и одвезао се у северни део Торонта. Прошао би кроз велику капију гробља, и паркирао ауто на паркингу испред малог језера. Пре него што би се лагано упутио стазом кроз парк до клупе у сенци брезе, направио би круг око аута, као да ће се тај круг претворити у ласо којим ће уловити свакога ко покуша да уради нешто недолично његовом ауту.
Маркони је сео на клупу држећи цвеће у крилу као неко ко је закаснио на рођендански ватромет. Али Маркони није неко ко ће због тога пасти у депресију. Устао је и рекао: Донео сам ти нешто. Далије, оне наранџасте. Одвио би папир и угурао их у малу вазу.
Свиђа ти се? Није било одговора. Поново је сео на клупу. Запалио цигарету, у тишини је попушио као да је из ње желио да извуче припремљен говор којим би требало да исприча све оно што му се те седмице догађало.
Угасио је опушак и уздахнуо: Знам, рекла си да се не жалим и не будем тужан. Ево. Нећу. Јуче сам срео ону са Џејн са трећег спрата. Сада носи веш да га опере код ћерке. Вешерај опет поскупео. Поставили су нове машине, пре неки дан. Три долара прање, три и седамдесет пет центи за сушење, можеш мислити.
А она се ушаренила, урозила, уцветила. Штикла дванестица. Ти је знаш такву. Али не знаш за новост: Удаје се по трећи пут. Еј, седамдесет осам година. Венчање заказано за јуни следеће године.
Маркони је бацио поглед ка небу као према неком који се својски труди да му поквари дан. Од тог погледа облаци су почели да прокишњавају. Ћутао је неко време а онда су у његовим мислима слова саставила реч: Киша.
Знао је да би му сада одржала говор како мора да се пази прехладе. Прекорила би га што није примио вакцину. Помисли само на папагаја. Желиш ли да остане сâм? Да га одведу у сиротиште? Да се одмах пресвучеш кад стигнеш кући. Немој да бринем. Ипак, викнуо је у себи, што је с обзиром на надувану кнедлу у грлу, зазвучало као слабушан одјек: Недостајеш ми.
Затим је нежно прешао прстима преко плоче са њеним именом, проверио погледом цвеће у вази, са клупе понео папир којим је оно било завијено, из сакоа извадио кључеве од кола и окренуо се још једанпут са обећањем да ће доћи следеће недеље.
Сео је у ауто. Укључио брисаче на предњем а онда и на задњем стаклу. Мораће да допуни течност за брисаче. То је био план који је убацио у меморију.
Миодраг Топић, Торонто
