субота, 28.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 24.10.2020. у 20:15 Никола Дражовић
ГЛУМАЧКЕ ЛЕГЕНДЕ

Треба бити достојанствен

Није природно да глумим цео живот, одем у пензију, и да онда сваког дана поново играм. Уосталом, кад сте видели главног скретничара са неке железничке станице, да оде у пензију, па да дође да гледа како пролазе возови. Други људи, друга правила. Треба се помирити са тиме – каже глумац Аљоша Вучковић
(Фотографије: „Контраст Студиос“)

Ако бисмо се водили изреком да није важно живот испунити годинама, већ године животом, за легенду српског, али и златног доба југословенског глумишта Аљошу Вучковића, могло би се рећи да је у својој мисији успео. И он би се са тиме сложио. Са више од стотину улога за ускоро 74 године живота, и пола века каријере, као Лука из „Ужичке републике“, мајор Гашпар из „Повратка отписаних“, Ферата из „Велог миста“ или доктор Иво Лукшић из „Бољег живота“ уз многе друге, Аљоша је обележио историју телевизије на овим просторима. Скромно и неамбициозно, како он то често воли да каже – не јурећи прилике, већ чекајући да га позову, и да она права пронађе пут до њега. А како позив никада не одбија, тако се и ове године одазвао продукцији „Контраст Студиос“, и малом, али значајном епизодном ролом придружио серији „Азбука нашег живота“. Исправивши нас одмах да за глумца нема великих или малих улога, јер је, како сматра, свака од њих једна животна прича, а оне никада нису мање или више значајне већ су све подједнако вредне, Аљоша Вучковић у интервјуу за „ТВ ревију“ открива чиме га је ова поново привукла магичном свету телевизије.

- Увек волим да помало паметујем, али истина је да сам задовољан када ме неко позове да поново радим нешто чиме сам се у животу бавио. Као што је то случај са неким ко је целог живота пројектовао авионе, или се бавио грађевинским радовима, моја животна преокупација увек је била глума. Због тога се сваком позиву радо одазовем. У „Азбуци“, као и у било ком другом пројекту моја је дужност да понудим свој максимум и да се професионално посветим улози.  На тај начин знам да сам дао све од себе. На редитељима и продукцији је да процене да ли су задовољни оним што су добили, али је финална одлука увек реч публике. А како ће им се допасти ово што смо урадили, видећемо следеће године – поручује глумац уз чије су филмове и серије одрасле генерације гледалаца из свих делова бивше Југославије.

По чему памтите „Бољи живот“? Захваљујући овој роли постали сте легенда, да не кажемо икона домаће глумачке сцене.

- Нисам икона, а ни легенда. И данас сам, као што сам то био и тада – само глумац који сваки свој задатак испуњава професионално и онако како се од њега очекује. Много тога се променило. „Бољи живот“ је феномен који је део једног времена. Баш као и ја. Ипак, сматрам да сам своје одужио, и да имам право на заслужени мир и пензију. Далеко од тога да не пратим шта се догађа у кинематографији. Ипак, као што је то и природно, уследила је смена генерација. Спортским жаргоном говорећи, на терен су изашли неки нови тимови. Они имају своју концепцију и правила. И то је нормално. Живот се увек враћа ка младости. Ако проценим да ми нека улога одговара, као што је то био случај са „Азбуком нашег живота“, прикључим се и уживам у томе. Али, није природно да глумим цео живот, одем у пензију, и да онда сваког дана поново играм. Када се тако нешто догоди то је лепо, али треба бити достојанствен. Уосталом, кад сте видели главног скретничара са неке железничке станице, да оде у пензију, па да дође да гледа како пролазе возови. Други људи, друга правила. Треба се помирити са тиме.

Неке ствари се не заборављају

Која је животна прича Милоша Марковића ког глумите у „Азбуци“ и чиме вас је он привукао?

- Милош је уз остале, веома занимљиве и живописне ликове ове серије, једна ниска која се ниже. Сви они заједно чине причу о животу. Реч је о веома занимљивој роли. Он је бивши логораш који је преживео голготу за време бивше СФРЈ, кога у једном тренутку интервјуише главна јунакиња Весна Поповић. Њу глуми Александра Јанковић. Он дели судбину свих оних људи који су помало заборављени, баш као што су то њихове патње. У таквом окружењу он је и сам себе приморао да заборави своју прошлост. Као што то каже у једном тренутку: „Најдрагоценији дар који је Бог дао човеку јесте заборав“. Међутим, неке ствари се не заборављају јер су сувише страшне. Из данашње перспективе многи млади данас и не знају шта се све догађало у нашој прошлости. И то није само наслеђе наше земље. Сваки народ у својој историји има записану неку такву страхоту. Оно што заиста треба све да нас плаши јесте та људска способност да мучи друге без потребе и оправдања. Способност да према другом живом бићу чини монструозне злочине. Изнова. То није случајност. То је део људске структуре. Разоткривање те истине мали је допринос моје улоге у овој серији.

Аљоша Вучковић и Александра Јанковић

Да ли је то био и разлог због ког сте је прихватили?

- Добио сам понуду, проценио сам да желим то да снимим, иако је ова рола била велики изазов. Текст је обиман, било га је много за дан снимања и то није било нимало лако. Међутим, не волим да одбијам позив. Често се нашалим, па кажем да бих глумио и да треба изговорим три пута „Ало“. Али оно што ме увек привлачи код нових ликова је то што никада не знам у ком правцу ће ме та прича повести. Непредвидљивост је изазов  који никада не одбијам.

Свет је ове године „избачен из колосека“. Како се то одразило на вас? Да ли сте се ужелели глуме?

- Свет није ни био у колосеку да би га нешто избацило из њега. Сматрам да ће ова ситуација тек многе и много тога довести у ред. Веома је занимљиво све што тренутно проживљавамо. Људи су доведени у један необичан животни тренутак када су многе теме на преиспитивању. По савету стручних лица сугерисано им је да носе маске. Затим је кредибилитет тих стручњака доведен у питање. Како ја то посматрам, мени нико не може да забрани да живим или дишем. Верујем да ће се тек јавити покрет за заштиту људских права који ће се запитати о чему се ту ради. Сматрам да би требало пустити да живот иде својим током, да се таласа па да видимо шта ће се изродити – бура или бонаца.

Људи су по природи велике ленштине

Гледате ли нове серије и филмове? Допада ли вам се оно што видите? Чини ли вам се да су се теме промениле?

- Не. Био бих архиватор, пописивао бих шта када треба да погледам, а то временом прерасте у опсесију без смисла. Имам свој живот. Сматрам да сам свој радни век поштено одрадио, и да сада могу да одморим. Одувек сам веровао у то да је човек натеран да ради. Ми смо по природи велике ленштине. Ако следите здрав разум, људима је у крви то да су ловци, а не да имају осмочасовно радно време. По тој логици, оно што се од таквог човека очекује је да нађе плен, да га улови, поједе и настави да одмара. Еволуција је човека натерала да оде од себе. Неки људи ту жељу за нерадом знају да прикрију. Камуфлирају је захваљујући интелигенцији. Други се стриктно придржавају наметнутих правила и живе онако како се то захтева од њих. И управо та различитост је оно што свет чини интересантним. Било би јако досадно да живите окружени људима који су исти као ви.

Изузев повремених глумачких ангажмана, чиме попуњавате своје заслужене пензионерске дане? Шта их чини потпуним, а вас срећним?

- Нема ту неке велике разлике. Уживам у истим оним стварима које су ме чиниле срећним и у време када сам се активно бавио глумом. Само сада имам више времена да им се посветим. Знам да је ово питање које новинар мора да постави, а да публика очекује одговор који ће задовољити њену радозналост. Сматрам да би задовољење тог порива људи требало да потраже у сопственим животима. Не знам зашто би било ко од нас требало нешто да каже о сопственој приватности. То нам налаже само пристојност. Али питање је колико тога човек може да издржи. И колико је то што имамо да кажемо, после много година и понављања сврсисходно и веродостојно. Има један сјајан цитат из старог филма „Лито виловито“ који каже: „Пусти нека очи говоре“. Људи су заборавили да комуницирају ослушкујући. Посматрајући. Тренутак у ком је човек неартикулисан тон претворио у реч, а реч у језик из ког је проистекла комуникација, то је један свемирски догађај. Највећи домет човечанства. То је изум већи од точка. А људи су га се одрекли. Ми смо ти који смо сишли са колосека. Ово што нам се тренутно догађа казна је за нашу непослушност. А природа увек враћа. Човек не може од ње очекивати орхидеје, ако јој је послао нешто много горе и опасније.

Коментари1
eea11
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dejan
Aljosa je uvek delovao nekako drugacije i "svetskije". Sretao sam ga po gradu kao klinac...uvek je delovao kao neki izaslanik iz nekog drugog, gospodskijeg sveta. Smeker zapadnjackog tipa

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља