Прочитао текст „Српски ђаци озарени француском културом” у овој рубрици прошлог месеца Братислав Миланов Ђуровић из Београда, и сам вичан писању (објавио летопис племена Малешевци). Видео фотографију, па се и обрадовао: учинило му се да један ђак много личи на његовог деду Миладина Ђуровића, који се током Великог рата такође школовао у Француској.
Одмах нам се Братислав јавио и за порекло те слике распитивао, а потом, нашавши је у оригиналу, ипак установио да на објављеној фотографији није његов деда. Но то није сметало да нам, као потомак француског ђака, исприча о дедином боравку у Француској током Великог рата.
Казује Ђуровић да је истраживао историју породице, те да су омиљене теме сећања деде Миладина (1897‒1985) биле прелаз преко Албаније и Француска. С њим је тамо у то време био и његов брат Милан (1900‒1980), звани Мита.
– Мој прадеда Чедомир, кафеџија у Ражани, имао је четири ћерке и синове Миладина и Миту. Старијег послао у гимназију у Ваљево, млађи је остао код куће. Према Митиним мемоарима, месец дана гимназије (стан, храна, школарина и друго) коштало је тада колико и једна крава. Прадеда је морао годишње за то да обезбеди мање стадо крава. Да олакша оцу, Миладин је становао код неког опанчара и израђивао опанке да заради за џепарац.
За то време млађи брат Мита код куће у Ражани гори од жеље да се школује и после завршене основне. Али како кафеџија двојицу школараца да издржава? Нема куд, реши да пошаље и Миту, а овај 44 километара пешачио од села до Ужица да он у тој вароши упише гимназију. Са одличним пријемни положио, али га је у школовању Велики рат спречио.
Отац им Чедомир изненада умро, сахрањен је у јулу 1914. Већ септембра 1915. Миладина, који је завршио седми разред гимназије, позвали на војну. Малолетан Мита се јавља као добровољац. Записује касније да су мајка и сестре на растанку сузе скривале, те да му је мајка дала торбицу с најнужнијим стварима, ћебе, 20 динара, благослов и савет да се чува.
– Током повлачења Миладин и Мита се срећу у Косовској Митровици, а од тада заједно одступају у саставу Моравске дивизије. Уз кишу, па ледену кишу, снег, смрзавање, вашке, Арнауте и разне друге невоље иду преко Албаније. Некако су здржали и стигли до мора, да би из Сан Ђованија лађом у Бриндизи били евакуисани почетком 1916, а одатле возом до места Модан у Француској. Ту су дочекани са симпатијама, нахрањени, опрани, збринути. Такав дочек, после Албанске голготе, моји дедови никад нису могли да забораве – казује Братислав.
Али живот је непредвидив, браћи су се у Модану путеви раздвојили. Миладин је као гимназијалац (у оквиру француско-српског споразума о школовању српских ђака) распоређен у Жозије, у Ђачки батаљон. Сматра се да је у Жозијеу било укупно 370 наших ђака (у Француској тих ратних година око 3.000).
Почели су са школовањем јуна 1916, да би Миладин те и следеће године завршио недостајући разред гимназије и савладао француски језик. Део српских ђака наставио је образовање на факултетима у Француској, међу њима и Миладин, упућен на факултет у Лиону.
– Знам да је Миладин с Митом био у Лиону 25. јула 1917, када су се ту фотографисали. Касније је уписао медицину, завршио ју је у Лиону1923. Као лекар је радио по многим местима Србије, имао чин резервног капетана прве класе и пет одличја, а добио је и одредницу у Биографском лексикону Златиборског округа – прича Ђуровић.
Мита је из Модана возом упућен у Вил Франш код Гренобла. Тамо је радио у фабрици картонаже, па у Лиону у ливници и другим фабрикама: по 12 сати, сваки дан сем недеље. Уз такав рад је стигао и да учи, курс млекарства завршио и стекао диплому мајстора сирара. Запослио се као пословођа у млекари у Безансону.
Али убрзо је Србија ослобођена и на путу ка отаџбини ништа га није могло зауставити. Пут није био лак, у Ници је добио шпанску грозницу, 20 дана ту лежао док није оздравио. У Тулону се Мита укрцао на брод којим је допловио у Дубровник. Одатле у Београд, где му је, због знања француског, понуђено да ради као тумач у Управи државних монопола. Прво је, ипак, отишао да види своје у Ражани, пешачио до села.
– У кући је затекао четири женске главе са двоје ситне деце. Радост, загрљаји, сузе. Свестан животних обавеза Мита је отказао државни посао, па преузео бригу о породици и имању. Своје доживљаје описује у мемоарима „Успомене (1900‒1944)”, које је објавио Историјски институт Србије. До краја Другог светског рата радио је као општински деловођа, добио је и он одредницу у Биографском лексикону – завршава причу о дедовима Братислав Ђуровић.
