Сваке године на „Мокрањчеве дане” крајем септембра поштоваоци Стевана Стојановића Мокрањца одлазе у село Мокрању на натпевавање хорова. Ове године тога није било због епидемиолошке ситуације. Подсетимо се порекла великог српског композитора.
Стеван Мокрањац (9. јануар 1856–28. септембар 1914), рођен је у Неготину. Преци су му из села Мокрање. Село је добило име по влажном земљишту на коме је подигнуто. Насељено је од 1723. године. Услед турског зулума, народ је бежао преко Дунава у Влашку. Тај испражњени простор насељавају Срби са Косова и из Старе Србије. Избегло становништво, које је живело преко Дунава, на те просторе враћа се у доба Обреновића. Тада се село звало Миланово, а 1903. године му је враћено старо име.
Родоначелник породице Стевана Стојановића Мокрањца је Марко који се у Мокрању доселио из Прилепа 1780. године. Бавио се обрадом камена, као и механџијским пословима. Породица Стојановић у Мокрањи се помиње само једну генерацију, јер су се потомци преселили у Неготин.
Мокрања је од првога насељавања имала цркву. Садашња црква подигнута је на пропланку. Посвећена је Светој Тројици, а њена градња завршена је 1872. године. До крова је висока 13. метара, а са звонаром 23 метра. Црква је имала црквени хор у периоду од 1903. године када је у селу свештеник био Живојин Станковић. Певали су целу литургију. Гостовали су у Београду и на двору краља Петра.
Између два светска рата Мокрања је било једно од најбогатијих села у Крајини. Куће су биле раскошније него у Неготину. Виноградари су, поред трговаца, били најимућнији становници Крајине. Међутим, са индустријализацијом у селу су остајали стари и изнемогли, тако да су многа огњишта угашена
У селу постоји неколико извора квалитетне пијаће воде. На два километара од села су Мокрањске стене. Кроз село протиче Мокрањска река која се улива у Тимок..
Слободан Т. Петровић,
Кладово