Украјински председник Вoлодимир Зеленски изјавио је у годишњем обраћању Врховној ради (парламенту) Украјине да су мир у Донбасу и повратак Крима под јурисдикцију Кијева кључне одреднице његовог будућег деловања. Он је најавио и изградњу две војнопоморске базе на Црном мору, које би требало да ојачају безбедност земље и спрече сваки будући покушај отимања макар и најмањег дела територије ове бивше совјетске републике.

У обраћању парламентарцима Зеленски је најавио да Кијев у том смислу покреће нови формат преговора – „Кримску платформу” – која би требало да омогући повратак црноморског полуострва под надлежност Украјине, као и да је већ разговарао с представницима ЕУ и појединих земаља спремних да се тој иницијативи прикључе.

„Уколико желимо да се украјинска химна зачује у ’Донбас арени’, а наша застава завијори на Криму, морамо да доносимо одлуке које ће деокупацију ових делова земље учинити извеснијим. Сви Украјинци морају да имају на уму оно што ће се догодити након ослобођења и повратка окупираних територија. Обезбеђујући мир, почећемо реинтеграцију засновану на успешним искуствима из других земаља. А законске мере за тај период биће засноване превасходно на одговорности”, истакао је Зеленски.

Најава украјинског шефа државе изазвала је приличну скепсу међу познаваоцима локалних прилика, а посебно оних који на овај простор гледају из стратешког војног угла. Наиме, две ствари одмах падају у очи: прво, изградњом поменутих база на Црном мору атмосфера напрегнутости сигурно не би била релаксирана, напротив. И друго, Украјина једноставно нема ни пара ни могућности да такве базе изгради самостално. За испуњење би морала да се окрене некоме далеко моћнијем. Пошто се из таквих аутоматски искључује Русија, остају у игри Турска или САД. Извесно интересовање показује и Велика Британија, која, паралелно с брегзитом, настоји да поврати своју империјалну моћ. Румунију, Бугарску и Грузију, које такође излазе на Црно море, у таквом контексту свакако не треба помињати.

Оно на шта не указује Зеленски управо је и водило Русију да врати Крим под своју јурисдикцију. Оног тренутка кад је украјинска власт почела конкретније да се дистанцира од бивше совјетске матице било је јасно да би црноморско полуострво у кратком року могло да се претвори у америчку војну базу која би под контролом држала сва дешавања у региону и, што је опасније, била смештена директно уз руске границе. Москва то није могла да допусти и прва је повукла потез. Све то, у немалој мери, допринело је зближавању Русије с Турском и приметном дистанцирању ове друге од акција у вези са чланством у НАТО-у.

Упорни покушају САД да војно, економски и на сваки други начин одвоје Русију од Европе не дају задовољавајуће резултате. Веровања да би европске чланице НАТО-а на миг из Вашингтона без оклевања кренуле против источног суседа на климавим су ногама.

Седам и по деценија по окончању Другог светског рата сећања су још довољно свежа да нико не жели да понавља такву авантуру. Наравно, осим Американаца, који су на европским ратиштима, у односу на домаћине, учествовали тек овлаш.

Важно је поменути и да су из Вашингтона најавили скору дислокацију својих оружаних снага смештених у Европи. „Није нам намера да смањимо бројност наших трупа. Једноставно, планови о размештању везани су за претње које Европи стижу са стране Русије и Кине”, изјавио је пре неки дан Марк Еспер, први човек Пентагона, указујући превасходно на балтичке земље, Пољску, Бугарску и Румунију. Ако се има у виду да је реч о државама које имају излаз на различита мора, онда и идеја о „таласању” на Црном мору добија прави значај.

Тога су свесни и у Украјини. Али, свесни су и тога да имају све што им је потребно да буду самостална, богата и просперитетна земља. С непрегледним просторима за развој пољопривреде, већ доказаном металском индустријом и потенцијално огромним, али још неистраженим резервама нафте и гаса, друга по величини европска земља има све услове да буде један од лидера на континенту. Оно што јој недостаје јесу финансијска улагања, али таква која неће Украјинце претворити у просту радну снагу, већ им омогућити да три деценије по изласку из социјалистичке заједнице коначно стану на своје ноге.